San Marino – najmanja velika priča koju sam otkrio za jednu noć

U San Marino sam stigao na jedan dan – zapravo, i manje. Posle utakmice, dok se ostatak ekipe povlačio ka hotelima i autobusima, ja sam seo u rent-a-car i krenuo da se vozim gotovo pustim, vijugavim ulicama ove najmanje zemlje na svetu. Kao i uvek, postojao je plan, ali ispostavilo se da su vožnja i šetnja bile sasvim dovoljne da upoznam jednu od najneobičnijih republika na zemlji. Jer, San Marino nije destinacija koju obilaziš – to je destinacija koja ti se otkriva.

Najstarija republika na svetu, manja od Menhetna – ali večna

Domaćini su mi u prvim minutima razgovora rekli rečenicu koju ću dugo pamtiti: „Mi smo mala država koja nikada nije žurila da bude veća.”

Ovo je najstarija i jedna od najupornijih republika na svetu – osnovana 301. godine, starija je od većine današnjih nacija više od milenijuma. Po površini je manja od Menhetna, ali je tokom Drugog svetskog rata primila više od 100.000 izbeglica, šest puta više od sopstvene populacije.

Nemaju more, aerodrom, ni mineralne resurse. Ali nemaju ni državni dug, imaju jedan od najjačih pasoša na svetu i ekonomiju koja funkcioniše bolje nego u mnogim, mnogo većim državama. S razlogom: ako nešto rade, rade to na svoj način.

Dijaspora © privatna arhiva, Nenad Dikić

Zemlja paradoksa

San Marino je pun malih apsurda koji savršeno imaju smisla – njima. Možete legalno posedovati 20 komada vatrenog oružja, ali je protivzakonito da zalupite vrata automobila – zbog poštovanja javnog reda. Vojska postoji, ali za trenig koristi samostrele – više ceremonijalno, nego vojno. Granica ne postoji. Nema granične policije, nema kontrole pasoša. A ipak imaju pasoš koji vredi kao zlato.

Imaju detaljna pravila o svemu – osim o teritoriji, koju su mogli da prošire kada im je Napoleon lično ponudio zemlju i izlaz na more 1797. godine. Odgovorili su: „Hvala, ali mi ostajemo ovakvi.”

Dva predsednika, svakih šest meseci

Politički sistem San Marina izgleda kao da ga je osmislio dramaturg – ali ʼradiʼ već osam vekova.

• Svakih šest meseci biraju se dva šefa države, odnosno dva kapetana regenta.
• Nakon njihovog mandata, građani imaju tri dana da ulože žalbu ako su zloupotrebili vlast.
• Ustav, zapravo, nemaju, već žive po statutima starim šest vekova.

Po tome su jedinstveni u svetu.

Državljani koji se ne osećaju kao državljani

Jedan od mojih sagovornika u San Marinu bio je državljanin ove zemlje, koji se, kako kaže, „ne oseća baš tako”, jer mu oba roditelja nisu rođena u San Marinu. To je važan detalj: država koja je nekada prihvatila hiljade izbeglica, danas ima možda najstrože uslove za državljanstvo na svetu:

• 30 godina neprekidnog boravka (10 ako ste u braku sa državljaninom),
• bez dvojnih pasoša za nove državljane,
• deca ne dobijaju državljanstvo rođenjem ako oba roditelja nisu Sanmarinci.

Paradoks jedne nacije koja je bila utočište, ali svoj identitet čuva ljubomorno, gotovo opsesivno.

Noćna vožnja po pustom San Marinu – lični utisak

Put uzbrdo prema starom gradu u kasnim satima izgleda kao da se penješ kroz vreme. Ulice vijugaju, prolazi su uski, a sve je tiho, nestvarno tiho. Tek poneki prolaznik, svetla lampi i osećaj da si u gradu koji čuva sopstvenu tajnu.

Na Trgu slobode (Piazza della Libertà), gde danju sve pršti od turista, noću ostane samo vetar i pogled koji se spušta preko brda do Italije. Deluje kao balkon nacije – mali, ali neobično moćan.

I sve vreme te prati osećaj da je ovo jedan od onih retkih gradova koji noću postanu još lepši nego danju.

Spomenik žrtvama bombardovanja u II svetskom ratu © privatna arhiva, Nenad Dikić

Zašto ću se vratiti u San Marino?

San Marino sam doživeo kao dokaz da veličina nije u teritoriji, resursima ili brojevima. Veličina je u izboru!

A San Marino bira da bude baš to što jeste – već 1.700 godina.

Ovo je tekst o zemlji u kojoj sam proveo samo jedan dan. Ali ostavila je utisak koji traje mnogo duže. I znam da ću se vratiti, makar da ponovo prođem tim tihim serpentinskim ulicama i vidim grad kako zaspi na vrhu planine. Preporučujem svakome ko ovo čita da uradi isto.

Na kraju, ostaje samo jedno pitanje koje možemo da postavimo i kapetanima regentima:

Kako je moguće ostati slobodan toliko dugo, bez granica, bez vojske, bez resursa – i bez potrebe da se bude veći?

San Marino možda jeste mali, ali priča o njemu nije ni najmanje.

Naslovna fotografija – Trg slobode © privatna arhiva, Nenad Dikić