Kostimi u filmu Orkanski visovi – nedostatak doslednosti
- Sadržaj:
- 1. Gotička ambicija bez jasne dramaturške linije
- 2. Kada kostim postane deo scenografije, a ne karaktera
Nova ekranizacija romana Orkanski visovi poslednjih dana otvorila je niz pitanja, a kostimografija se našla u samom središtu razgovora. Umesto brzog estetskog suda, publika i kritika započele su proces preispitivanja – šta znači stilizovati epohu, gde prestaje autorska sloboda, a počinje likovna nedoslednost. Rediteljka Emerald Fenel i kostimografkinja Žaklin Duran odlučile su da ne idu putem muzejske rekonstrukcije, već da ponude emocionalno čitanje epohe. Istorijska nepreciznost, kako navode pojedini osvrti, nije previd, već svesna odluka, cilj nije faktografija, već unutrašnje stanje likova koje je u romanu Emili Bronte oduvek važnije od društvenog dekora.
Stilizacija je legitimna, čak poželjna, naročito u tekstu koji je više psihološka oluja nego realistički prikaz pejzaža. Međutim, problem ne leži u napuštanju epohe, već u nedostatku unutrašnje doslednosti.
Gotička ambicija bez jasne dramaturške linije
Na prvi pogled jasno je da film teži gotičkom čitanju: duboki crveni tonovi, simbolika krvi, naglašena tamna paleta, dramatične siluete koje prizivaju strast i destrukciju. To je potentan koncept, crvena kao trauma, kao eros i tanatos, kao unutrašnji rascep likova.
Ipak, u realizaciji dolazi do likovne zbrke. Gotički elementi povremeno ustupaju mesto minimalističkim, gotovo savremenim linijama, zatim se vraćaju u teatralnu prenaglašenost. Umesto napetosti, dobijamo kolebanje.
Moja ključna zamerka nije iskakanje iz epohe, to je manji problem. Mnogo ozbiljnija je likovna nedoslednost unutar samog filma. Ako se bira gotički okvir, on mora biti sproveden dosledno, u materijalu, u konstrukciji, u odnosu kostima prema telu i pokretu. Ako se bira dekonstrukcija viktorijanskog koda, onda ona mora imati jasnu dramaturšku logiku. Ovde se čini da su elementi pomešani bez dovoljno čvrstog unutrašnjeg opravdanja.
Kada kostim postane deo scenografije, a ne karaktera
Posebno je upadljivo kako kostimi povremeno slepo prate estetiku enterijera. U scenama u kojima dominiraju tamni zidovi i bogate teksture, odeća se gotovo stapa sa prostorom, kao da je deo pažljivo režiranog modnog editorijala. Umesto da kostim bude kontrapunkt ambijentu, da ga destabilizuje ili naglasi dramski konflikt, on ga dekorativno potvrđuje. Rezultat je veštačka atmosfera, estetski kontrolisana, ali emocionalno zatvorena.
U pojedinim kadrovima stiče se utisak da je primarna referenca modna fotografija, a ne dramska situacija. Siluete su upečatljive, ali ne uvek u funkciji karaktera. Crveni tonovi su snažni, ali bez razvoja, ne prate psihološki luk likova, ne grade progresiju, ostaju na nivou znaka. A simbol, bez razvoja, postaje dekor.
Argument da film teži emocionalnoj istini stoji, ali emocionalna istina ne isključuje likovnu doslednost, naprotiv zahteva je. Stilizacija bez unutrašnje logike lako sklizne u površnu atraktivnost. Ova verzija Orkanskih visova nije problematična zato što je moderna, niti zato što je hrabro odstupila od istorijskog kostima. Preispitivanje dolazi iz osećaja da vizuelna strategija nije zaokružena.
U oluji kakvu nosi ovaj roman ne tražimo doslovnost, tražimo jasnu viziju. Bez nje, i najintenzivnija crvena ostaje samo boja, a ne drama.
Naslovna fotografija © Fred Duval