Kad se ljubav skući u rečima – Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda

Malo je knjiga koje su odlične za čitanje, a još bolje za šetanje, ali je Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda Nenada Novaka Stefanovića baš takva knjiga. Zapravo, to su dve takve knjige, jer je nedavno izašla i druga knjiga Vodiča. Za obe važi autorov savet: Uzmite knjigu i krenite u obilazak beogradskih kuća.

Da čitaoci ne bi zalutali, autor svakoj priči prilaže tačnu adresu i fotografiju građevina čiji zidovi pamte ljubavne vulkane svojih nekadašnjih stanara.

Prirodna težnja svake ljubavi

Kad je pre sedam godina izašla prva knjiga Vodiča kroz ljubavnu istoriju Beograda, odmah je zauzela visoko mesto na top-listama, ali za razliku od većine drugih bestselera, sa tih lista nije sišla do danas, postajući tako redak fenomen koji se u knjižarstvu naziva long-seller – knjiga koja se dugo prodaje.

Tokom tog vremena, autor je često razgovarao sa čitaocima, među kojima su ga neki prekorevali što je ljubavnu priču koju pamti njihova kuća propustio da smesti među korice. Kao da je prirodna težnja svake ljubavi da se skući u rečima, piše Stefanović.

Dvoje slikara, jedan knez i jedna ikona

Prva priča u drugoj knjizi Vodiča kroz ljubavnu istoriju Beograda počinje u maju 1859, kada u srpsku prestonicu iz preka stiže mladi slikar Steva Todorović, pun ideja i zanosa, bogat samo talentom. Osnovaće slikarsku školu i u njoj primenjivati moderne metode koje su zapanjivale konzervativni Beograd, ali i nailazile na oduševljenje malobrojnih. Među oduševljenima je bila i mlada Poleksija, ćerka Matije Bana, jednog od najobrazovanijih i najbogatijih stanovnika tadašnje Srbije, onoga po kome se danas zove Banovo brdo.

Ljubav koja je planula između Steve i Poleksije delovala je nemoguće – svima, sem njima. Presudila je Poleksijina upornost. Poleksija je želela da bude slikarka, a znala je da bi udaja stavila tačku na takvu želju. Svaka udaja, sem udaje za Stevu.

Ta ljubav bi, otkriva Stefanović svojim čitaocima, možda i ostala nemoguća, kako je izgledala na početku, da se nije diskretno umešao romantični srpski knez Mihailo.

Poleksija i Steva Todorović su se venčali i do kraja ostali privrženi jedno drugom i slikarstvu. Iako su u Beogradu živeli na više adresa, najbolji trag njihove ljubavi i danas čuva ikona Arhangela Mihaila u Vaznesenjskoj crkvi. Kako se tačno to dogodilo, otkriva Nenad Novak Stefanović u drugoj knjizi svog Vodiča kroz ljubavnu istoriju Beograda.

Jovanova 49 – Ksenija Atanasijević © Boban Ristić

Kako je volela prva žena doktor filozofije

Tajna jedne druge znamenite žene, skrivena u zgradi u Gospodar Jovanovoj 49, otkiriva se u priči višeznačnog naslova „Ko ne prođe kroz ljubav, nije živeo”. Kraj ulaza zgrade stoji tabla koja obaveštava da je tu živela Ksenija Atanasijević od 1940. do 1981. Ako posetilac zatvori oči, moći će da čuje zvuke klavira koji dopiru kroz prozor u prizemlju. Svira uspomena na prvu ženu iz Srbije koja je odbranila doktorat iz filozofije. Doktorat o Đordanu Brunu napisala je na francuskom, na zahtev svog mentora, filozofa Branislava Petronijevića.

Visoka, tanka, eterična, posvećena duhu, istini i drugim filozofskim pitanjima, Ksenija Atanasijević se nije plašila da lomi tabue. Bila je spremna i da primi udarce, ali ne i ono što je smatrala izdajom svog obožavanog mentora.

Slobodan duh i sloboda ljubavi

Iako je suvereno vladala filozofskim kategorijama, Ksenija Atanasijević se teško snalazila u mreži spletki sa neočkivane strane, od kolega sa Filozofskog fakulteta, pa čak i celokupne muške intelektualne zajednice Beograda. Odmotavajući sudbinu Ksenije Atanasijević, autor podseća da postoje trenuci kada se ljubav i mržnja gotovo ne razlikuju.

Ksenija Atanasijević nije bila osoba spremna da kleči. Stefanović navodi njenu misao: „Svako ljudsko biće je neprikosnoveno i ima pravo da na pun i neometan način razvija sebe.” Kako je zagovarala slobodu duha, tako je i ljubavi davala slobodu. Priča dalje otkriva ko je bio doktor koji je obožavao njene ruke, a ko Ernestina, zvana Tinika, u životu prve žene doktora filozofije, koju su jedni smatrali kontroverznom, a drugi srpskom Hipatijom.

Leonid Šejka, kratkoveki vulkan Mediale

Krajem 50-ih i početkom 60-ih godina 20. veka, dok Beograd lagano skida ratni šinjel, u njemu se rađa avangardni umetnički pokret Mediala. Među mladim umetnicima koji su ga stvarali na krajnjoj socijalnoj margini, iz samih svojih ustreptalih bića, najjaču vatru u sebi nosio je kratkoveki slikar Lonid Šejka.

Njegova magična kreativnost iznedrila je 90 slika i 106 crteža, koji čine legat u Muzeju savremene umetnosti, čemu treba pridodati bezbrojne kafanske salvete, račune, odbačene boce i druge predmete na kojima je crtao i skicirao.

Šejka je živeo samo 38 godina, ali je svaki njegov sekund imao snagu vulkana. Nepriznavanje, sukobi, zanosi i zatvori, a na kraju i nepodnošljiv fizički bol, izazvan teškom bolešću od koje je i umro, bili su tek ram njegovog nesputanog talenta. Na isti način je i voleo.

Kosančićev venac 19 – Olja Ivanjicki i Leonid Šejka © Boban Ristić

Tri žene i tri adrese

Priča o Šejki pod naslovom „Posle mnogih kruženja” odvija se na tri i danas postojeće beogradske adrese. Na svakoj od njih goreo je sa po jednom izuzetnom ženom. Kad je umro, sve tri su u maloj ruskoj crkvi na Tašmajdanu držale sveću u ruci.

Šejkina ljubav sa slikarkom Oljom Ivanjicki vezana je za zgradu na Kosančićevom vencu, brak sa pesnikinjom Marijom Čudinom za „soliter za umetnike” u Dimitrija Tucovića 24, a veza sa Anom Čolak Antić, zvanom Anuška, urednicom Galerije Grafičkog kolektiva, za njen stan na trećem spratu zgrade u Takovskoj 18. Kroz ovaj umetničko-ljubavni meandar Stefanović majstorski vozi svoje čitaoce.

Gračanička – Zenitisti Ljubomir Micić i Anuška Kon © Boban Ristić

Zenitizam i terasa u Gračaničkoj

Među ljubavnim pričama druge knjige Vodiča nalazi se i ona o zenitisti i barbarogeniju Ljubomiru Miciću i njegovoj Anuški Kon. Jedna od kuća koje pamte kako izgleda kad se suprotnosti magnetski privuku je i ona u Gračaničkoj, iz koje je Micić od policije pobegao preko kuhinjske terase.

U drugoj knjizi Vodiča nalazi se i putokaz do kuće u kojoj je okončana fatalna ljubav Anice Savić Rebac, zatim povest o prvom srpskom seksologu, ali i priča o uticaju opere na ljubavno sazrevanje Beograda, uz još nekoliko drugih podjednako zanimljivih.

Pisac Nenad Novak Stefanović © Boban Ristić

Ko stanuje u kućama prve knjige Vodiča

Onima koji su propustili prvu lekciju iz ljubavne istorije Beograda preporučujemo da u prvoj knjizi Vodiča počnu od lekcije o knezu Milošu i kneginji Ljubici, koji su se voleli samo kad su bili razdvojeni. Tu su, takođe, kralj Milan i kraljica Natalija, Ilija i Sinđelija Milosavljević Kolarac, u čijoj zadužbini i danas obitava kultura, ali i umetnici Laza Lazarević i njegova Poleksija, Stanisalv Binički i njegova Frida, Vasko Popa i njegova Haša, Petar i Olga Dobrović, Ivo Andrić i Milic Babić i mnogi drugi. Bliže nama u vremenu su i ljubavne zavrzlame Kneza Pavla i kneginje Olge, Tita i Davorjanke, Rodoljuba Čolakovića i Milice Zorić.

Sloganu ovih knjiga Jedna kuća, jedna ljubavna priča, treba dodati i jednu šetnju. Vreme je idealno za ljubavno istraživanje Beogradskih zdanja!

Naslovna fotografija – Vaznjensenska crkva – Poleksija i Steva Todorović © Boban Ristić