Gde je nestao Holivud? Kan 2026 izgleda glamuroznije nego ikad – ali bez najvećih američkih zvezda
- Sadržaj:
- 1. Kan ove godine nema velike američke blokbastere
- 2. Holivud se više plaši festivala nego lošeg filma
- 3. Kan se vratio onome što je nekad bio
- 4. Kan danas izgleda kao poslednje utočište „prave” filmske kulture
Kan 2026. otvorio je vrata najvećim autorima sveta, ali bez holivudskih blokbastera. Da li je glamur pobedio industriju ili Holivud više ne želi rizik?
Postoji nešto gotovo filmski apsurdno u Kanu. Dok ostatak sveta juri kroz vesti, raspravlja o AI-ju i panično proverava stanje na računu pred leto, na Azurnoj obali ljudi i dalje izlaze iz hotela u savršeno krojenim belim odelima, nose ogromne naočare za sunce i ponašaju se kao da svet nikada nije izgubio glamur.
Filmski festival u Kanu je 12. maja ponovo otvorio vrata najvećim imenima svetskog filma, mode i umetnosti. Crveni tepih izgleda kao miks starog Holivuda i luksuzne parfemske kampanje, paparaci trče za glumcima kao da su rok zvezde iz dvehiljaditih, a internet već danima analizira haljine, beauty look-ove i „slučajne” paparaco trenutke Skarlet Johanson i Demi Mur.
Ali iza sve te estetike ove godine krije se jedno veliko pitanje: gde je nestao Holivud?
Kan ove godine nema velike američke blokbastere
Za razliku od prethodnih godina, kada su Kan tresle premijere filmova poput Top Gun: Maverick, Pobesneli Maks: Auto-put besa (Mad Max: Fury Road) ili poslednjeg nastavka Nemoguće misije (Mission: Impossible), ovogodišnji festival gotovo potpuno je ostao bez velikih američkih studijskih spektakala. Nema Toma Kruza koji spasava bioskope. Nema Marvel histerije. Nema višeminutnih ovacija za blokbaster koji će za dva meseca zaraditi milijardu dolara. I internet je to odmah primetio. Naravno, američkih filmova ima. Skarlet Johanson pojavljuje se u filmu Paper Tiger Džejmsa Greja, dok Rami Malek igra u muzičkoj fantaziji The Man I Love reditelja Ajre Saksa. Džon Travolta ove godine čak predstavlja svoj rediteljski debi. Ali ono što nedostaje jesu ogromni studijski projekti koji su Kan poslednjih godina pretvarali u globalni marketinški spektakl.
Holivud se više plaši festivala nego lošeg filma
Razlog je, zapravo, prilično jednostavan: Holivud više ne voli rizik. Veliki studiji poslednjih godina postali su ekstremno oprezni kada je reč o festivalskim premijerama. Jedna loša kritika, nekoliko brutalnih tvitova ili negativna reakcija sa prve projekcije danas mogu ozbiljno da utiču na zaradu filma mesecima pre bioskopske premijere. Najbolji primer bio je prošlogodišnji Džoker: Ludilo udvoje (Joker: Folie à Deux), koji je nakon mlakih reakcija sa festivala u Veneciji potpuno izgubio momentum. Slično se dogodilo i sa poslednjim Indijana Džonsom, čije su prve kritike iz Kana bile toliko hladne da su mnogi odmah predvideli slab rezultat na blagajnama.
Drugim rečima – u eri interneta i TikTok komentara, filmski festival više nije samo glamurozna promocija. Postao je potencijalna PR katastrofa.
Kan se vratio onome što je nekad bio
Možda je upravo zato ovogodišnji Kan zapravo zanimljiviji nego prethodnih godina. Bez Holivuda koji dominira Kroazetom, festival se ponovo fokusirao na autore, umetnost i filmove koji ne izgledaju kao da su nastali prema excel tabeli striming platforme.
Pedro Almodovar ponovo je u konkurenciji sa filmom Bitter Christmas, emotivnom dramom o ljubavi i napuštanju tokom praznika. Iranski oskarovac Asgar Farhadi vraća se sa filmom Parallel Tales, dok se rumunski reditelj Kristijan Munđiu, poznat po mračnim i briljantnim dramama, ove godine prvi put predstavlja filmom snimljenim na engleskom jeziku.
Posebnu pažnju privlači i Pavel Pavlikovski filmom Fatherland, biografskom pričom o Tomasu Manu, u kojoj igra Sandra Hiler – glumica koja je poslednjih godina praktično postala zaštitno lice evropskog arthouse filma.
Tu je i Nikolas Vinding Refn, danski kralj stylish haosa, koji dolazi sa novim projektom Her Private Hell, naslovom koji već zvuči kao nešto što će internet pretvoriti u moodboard.
Kan danas izgleda kao poslednje utočište „prave” filmske kulture
Stoga, prvi put posle dugo vremena, Kan ne izgleda kao produžena ruka Holivuda nego kao festival koji pokušava da podseti ljude zašto film uopšte postoji kao umetnost. Naravno, glamur je i dalje tu. Posebno se pričalo o Skarlet Johanson, koja je stigla sa jednim od najfotografisanijih look-ova festivala, dok su Demi Mure i Kejt Blančet su još jednom dokazale da žene starije od pedeset godina danas izgledaju bolje nego većina dvadesetogodišnjakinja na TikToku. Kristen Stjuart, koja godinama uspeva da izgleda kao da je upravo slučajno zalutala na Šanel kampanju, opet je imala jedan od najkomentarisanijih stajlinga večeri.
Ljudi će i dalje više komentarisati haljinu na crvenom tepihu nego iranski film od tri sata. TikTok će secirati makeup look-ove, a paparaci juriti glumce po hotelskim balkonima. Ali ispod sve te estetike ove godine oseća se nešto drugačije. Kao da je Kan odlučio da ne mora više da bude najveći spektakl na internetu da bi bio važan.
Naslovna fotografija-© NorthSky / Shutterstock.com