Kad porastem, želim da budem Ruskinja

Ruskinje hodaju ponosno, vole što ih svi posmatraju. Prezrivo gledajući okolinu, naručuju kavijar i šampanjac

Kad porastem, želim da budem Ruskinja. Ovo bi bio radni naziv teksta koji opisuje moje višegodišnje druženje sa ženama poreklom iz bivšeg SSSR-a.

Ta priča krenula je smešno i tužno u isto vreme. Pre petnaestak godina Švajcarsku su, ničim izazvano, skoro potopile hiljade miliona milijardi evra istočnog bloka, a s njima i milionče najlepših žena na svetu.

Jednog junskog jutra, na otvorenom parkingu, jedna emancipovana stokilašica prozapadnog karaktera udarila me je pesnicom, nezadovoljna mojim parkiranjem, govoreći mi: Idi kući kad ne znaš da se parkiraš, kurvo Ruska… Ja, došavši iz liberalne porodice, jako uvređena, odgovorila sam: Ja nisam Ruskinja.

Ovo smo prepričavali godinama kao vic.

Ruskinje nemaju veliku želju da ih drugi ljudi vole ili razumeju. Teško govore strane jezike. Realno, druže se među sobom, i retko su im potrebni strani jezici.

Odrastajući u Jugoslaviji, nismo se mnogo bavili našim slovenskim poreklom, jer realno, podjednako imamo i tursko, germansko, da ne pominjem keltsko… tako da je mene zatekla činjenica da kad si plava žena, s plavim očima, visoka preko 175 cm, automatski si Ruskinja za sve tople duše zapadnoevropskog kulturnog nasleđa i tradicije.

Ruskinje hodaju ponosno, vole što ih svi posmatraju, prezrivo gledajući okolinu, naručuju kavijar i šampanjac.

Izmislili su Azurnu obalu, rivijeru i luksuz. Izgradili 200 ruskih crkava od Monaka do St. Tropea.

Pariz je njihov grad, a malo i moj

Obrazovane, vole kulturu.

Pokušavajući da shvate prošlost, ulažu u kulturu, prkoseći naokolo svojim tašnama od par hiljada evra vrednosti, želeći renesansu.

Pariz je njihov grad, a malo i moj, jer kao što sam rekla – kad porastem želim da budem Ruskinja.

Nastavak u sledećem broju…

Do tada, film Ostrvo i V sadu yagoda malinka, malinka moya.