Spisatelji

„Uglavnom su ti žene u publici?”

To je najčešće pitanje koje, ne bez izvesnog nipodaštavanja, postavljaju muškarci koji i sami nešto pišu.

Ima u tom pitanju podsmeha – ženska čitalačka publika uglavnom je ključni dokaz za održavanje takođe omalovažavajuće sintagme „žensko pismo”, koja se ovde odomaćila kao neka vrsta novog simboličkog skarletnog slova, kojom se u mačističkom kulturnom univerzumu unapred dovodi u pitanje kvalitet onoga što žene pišu. U tom smislu, ne treba zaboraviti da je ovde popularna (!) reč „spisateljica”, dok bi se reč „spisatelj” smatrala uvredljivom, pa se zato i ne koristi.

Pokušaj da se literatura određuje prema hormonima autora, smešan je – estrogenska literatura je upitna, dok je takozvana testosteronska literatura i bukvalno i simbolički „do jaja”? Neće biti da je tako, iako ta „kampanja” i dalje traje.

Postoji samo dobra i loša literatura, i to je sve. Knjige koje se čitaju, i knjige koje slabo uspevaju da nađu put do čitalačke publike.

Fenomen je postao takoreći planetaran – pojava velikog broja žena pisaca nije slučajna – u poslednjih šezdesetak godina, žene su u neverovatno visokom procentu – čitaoci knjiga, kupci knjiga, članovi biblioteka, posetioci književnih večeri i, što je veoma zanimljivo – pozorišna publika. Nema pisanja bez čitanja, poznata je stvar, pa je onda logično da se iz tog kvantiteta rodio novi kvalitet. Žene su počele da se bave pisanjem.

Oni koji se podsmevaju „ženskoj publici” zaboravljaju jednu bitnu činjenicu – i za svoje tiraže (koliki god da su oni!) muškarci imaju da zahvale ženama koje čitaju. I najbedniji tiraži knjiga postoje, zahvaljujući uglavnom ženama koje su ih kupile. Čitava industrija izdavaštva počiva na ženama koje čitaju i kupuju knjige.

Podsmevanje ženama koje čitaju, iako je pokušaj da se po svaku cenu zadrži „muška dominacija” u pisanoj reči, predstavlja u isto vreme i svojevrsni vapaj – san o punoj sali, i realnost poluprazne sale koja rezultira ovakvim omalovažavanjem književne publike, veoma podseća na one stare političke i druge jadikovke – narod je glup, i publika ništa ne razume.

Zanimljivo – zavist je reč ženskog roda. Uspeh je muškog roda. Literatura je ženskog roda.

Ali publika, publika je danas i lingvistički i bukvalno – ženskog roda. Poenta je u ovome – oni koji pune sale na svojim promocijama, ili na svojim predstavama, ili u knjižarama, uglavnom nemaju problem s tim ko im sedi u publici, i kome potpisuju knjige.