Od Balija do vojvođanskog salaša: Ljubav koja je prešla pola sveta da bi rekla „da”

Ko bi rekao da će dejt koji je počeo jedne olujne noći na Baliju završiti venčanjem na – vojvođanskom salašu!

Upravo to se dogodilo ovog avgusta, kada su Divna iz Srbije i Luka (Luca) iz Švajcarske odlučili da svoju priču zaokruže kod Brke u Čeneju, zajedno sa gostima iz celog sveta. Molim, kako, šta, čekaj – ništa ne razumem?

Sve je počelo pre 14 godina i to u Indoneziji

Zapravo, priča kreće još pre 14 godina, kada je Divna, tada studentkinja Akademije umetnosti u Beogradu, otišla na poslednju godinu fakulteta ni manje ni više nego – u Indoneziju. Naime, indonežanska vlada stipendira srpske studente da provedu godinu dana u njihovoj zemlji.

I kako to obično biva s Indonezijom – Divna se u nju nepovratno zaljubila i odlučila da ostane. Na – Baliju. Tamo je razvila svoj brend cipela Bulibasha, koji se radi od palminog lišća i najfinijih materijala, a cipele pletu Balinežanke i Indonežanke u zajednici koju je stvorila. Njen život bio je tropska svakodnevica i nije znala da može još bolje od toga.

Onda se pojavio uporni Švajcarac

Sve dok jednog dana nije pristala da ode na dejt s Lukom. Visoki Švajcarac bio je, naprosto, uporan. Te noći njihovog prvog susreta na Bali se sručio tajfun, pucali su gromovi, reke su se slivale ulicama. Ali očigledno je neka munja pogodila i njih, jer su od tog prvog dana postali nerazdvojni.

Realnost je, međutim, bila takva da je Luka morao da se vrati na posao u Švajcarsku, a Divna da ostane na svom poslu na tropskom ostrvu. No, to je bio tek početak. Hiljade i hiljade telefonskih poziva i poruka i desetine hiljada pređenih kilometara kasnije – odlučili su da je najbolje da su uvek zajedno i da se život deli između dva kontinenta i dve zemlje – Švajcarske i Indonezije.

Ali gde napraviti svadbu? Pa, naravno – u Srbiji

Ali čekaj malo – nijedna od te dve zemlje ne može da pruži zabavu i gostoprimstvo kao Divnina Srbija. Zato je izbor pao na to da se venčanje održi na salašu, gde se uvek dobro jede, gde neće ponestati pića i gde te neće izbaciti tačno u ponoć jer je tako dogovoreno.

Brka je salaš za koji niko od nas nije bio čuo do tada, ali je imao ono nešto neprocenjivo – fantastičnu komunikaciju i dobar vajb od početka. Zacrtan je avgust 2026, poslate su pozivnice i gosti su stigli sa svih strana sveta – sa Balija, iz Dubaija, Crne Gore, Njujorka, Zagreba, Švajcarske…

© fotograf Mitar Mitrovic

„Čekaj, ovde može da se jede i posle ponoći?”

Beograd je bio prva tačka okupljanja. „Wow, kakva hrana! Aha, može da se puši i unutra? Kolike su ovo ogromne porcije? Pa ovo radi i posle ponoći!” – prvo je što su gosti primetili. A onda je karavan krenuo za Vojvodinu. Divna je povukla potez koji je goste dodatno razgalio – do smeštaja u kojem su gosti boravili poslala je traktor s prikolicom da nas doveze na salaš. Kad dan venčanja tako počne – ništa zapravo ne može da pođe po zlu. Svirao je di-džej, došle su i tamburice, Divnin najbolji prijatelj vodio je ceremoniju, uleteli su trubači.

Švajcarci su plesali sa Srbima, Amerikanci sa gostima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, svi su na plesnom podijumu bili do kasno u noć, a hrana se skoro nije ni pogledala jer se jednostavno – nije stiglo. Mali vojvođanski salaš bio je pun pogodak, jer su ljubav i dobra energija bili zarazni i svi su te večeri postali deo njih.

Jer neke ljubavi jednostavno ne stanu na jedan kontinent

Nije se, naravno, stalo tog dana, jer se na salašu, naravno, služi i najbolji doručak. Pa se opet mora malo do Beograda. Pa treba ponovo probati one ćevape, kušati onu rakiju…

I onda, polako, svako na svoju stranu sveta. Ali uz obećanje da se ponovo okupljamo sledećeg leta. Možda u Beogradu, možda u Bazelu, možda negde sasvim treće. Mesto, zapravo, i nije toliko važno. Jer pokazalo se da nam za dobru priču treba samo povod i dobra volja – da ne krenemo kući prerano.

Naslovna fotografija © fotograf Mitar Mitrovic, uz odobrenje mladenaca