Radost

Setim se, pre neki dan, dečka koga sam sretala isključivo u autobusu, dok sam se iz srednje škole vraćala kući. Svakog školskog dana, ali samo u povratku iz škole. Imao je bujnu kovrdžavu kosu do ušiju, koja je izgledala kao uredno podšišan žbun, velike smeđe oči i mladež iznad usne. Bio je, onako, devojački lep i veoma brzo bi mi se osmehnuo, čim me ugleda na vratima autobusa. Mene je prvo obuzimao stid i pokušavala bih da ga izbegnem, u svakom smislu, ali devedesete nam nisu davale mnogo mogućnosti za pomeranje u autobusu koji je primao tri puta više putnika nego što je to uobičajeno. Uvek bi se namestilo da budemo blizu jedno drugom, sa pogledom oči u oči.

Osim stida, sećam se da me je obuzimalo i iznenađenje, jer se na njegovom licu, osim osmeha, videlo radovanje. Bez reči, bez pozdrava glavom ili rukom, samo veliki osmeh.

Peti put kada sam ga ugledala, bilo mi je simpatično i smešno u isto vreme, a put do kuće smo provodili smejući se i glasno i tiho, kao da smo sami, a ne da svedočimo desetinama ljudi koji jedni drugima stoje maltene na glavi, gurajući se, negodujući i žaleći se na ceo svet i sudbinu kletu.

Kao da je znao da će mi samo on ostati u sećanju pa se toliko trudio da me gleda u oči i da me zasmejava bez reči, bez pokreta i bez dodira.

Ne sećam se ni dana bez struje i bez grejanja, ni prodavaca benzina u kantama, duž ulice, ali njega se sećam, kako me je gledao nasmejan, kao da je bilo juče.

Sećam se tog neobičnog osećaja posebnosti, postojanja. Kada je bilo dovoljno samo da uđem u autobus. Radost je bila zagarantovana.

Danas, kada garancije ne važe, probala sam da na novoj mašini za pravljenje paste napravim kore za lazanju, ali mislim da su mi pretanke.

Čvrsto rešena da iste pravim za ručak, posvećujem se kuvanju fila dok slušam Vivaldija i Četiri godišnja doba.

A za Vivaldija – jemčim ja!