Promena kursa

Za danas, jedan račun bez fiskalnog.

Uhvaćena između vremenske prognoze koja laže i života koji još više laže, palo mi je na pamet:

Da li je iko ikada napravio ozbiljan obračun – koliko košta to što smo žene?

Ne, ne onaj sa kremama, frizerom i „malim luksuzima”. To su sitni troškovi. Gotovina.

Pravi račun ide ovako:

Bore – od zadržanih suza. Ne onih dramatičnih, nego onih koje se progutaju jer „nije trenutak”.

Seda kosa – od odluka koje niko drugi nije hteo da donese, ali smo ih mi, naravno, „nekako rešile”.

Podočnjaci – od razmišljanja u tri ujutru. Jer tad, iz nekog razloga, svi problemi imaju potrebu da se jave na raport.

Anksioznost – gratis, uz odgovornost. U paketu. Bez mogućnosti reklamacije.

Koliko košta to što stalno mislimo unapred? Što vrtimo scenarije, pravimo plan B, C i D, dok se neko drugi i dalje nada planu A?

Koliko sati dnevno žene brinu?

I da li se to računa kao prekovremeni rad ili kao „to ti je u prirodi”?

Koliko godina života ode na to da budemo jake? Ne herojski jake. Nego one tihe, stabilne, koje drže sistem da se ne raspadne.

I ko je, izvinite, potpisao da je to naša uloga?

Zanimljivo je kako se „snaga žene” slavi – dok god je tiha, funkcionalna i ne traži pauzu. Čim zatraži – postaje komplikovana.

Nameće se danas ta neka opsesija vrednošću. Sve mora da ima cenu, da se izmeri, optimizuje, opravda.

Pa hajde, onda, da budemo precizne.

Koliko košta neprospavana noć?

Koliko košta gutanje reči?

Koliko košta kad znaš da nešto nije u redu, ali ideš dalje jer – ko će ako nećeš ti?

I ono najlepše pitanje:

Ko plaća taj ceh?

Spojler: ne postoji sponzor. Račun dolazi nama. U ratama. Kroz telo, kroz umor, kroz godine.

Ali evo male greške u sistemu – počele smo da gledamo račun.

I kad ga jednom vidiš, teško se praviš da ga nema.

Možda ne možemo da vratimo sve što smo dale. Ali možemo da prestanemo da dajemo bez pitanja.

I to, iskreno, već menja kurs.