Noć i dan

Najnovija „istraživanja” društvenih fenomena pokazala su jedan neobičan trend. Noćni život u velikim gradovima, onakav kakav je postojao u poslednjih četrdesetak godina, polako odumire. Mnogi će reći da je to super.

Da li se radi o drastičnoj promeni društvenih navika usled prezasićenja mrakom, bukom i stimulansima, da li je u pitanju generacijsko osećanje „nepodnošljive lakoće postojanja”, da li je patologija imperativa uspeha potpuno zauzela ideal slobodnog vremena, ili je ova pojava samo logična reakcija na ekonomsku krizu (život, i pogotovo noćni život, sve skuplji i skuplji), pa je noć kao prostor maštanja, sanjanja i ludog provoda dosegljiva samo bogatašima, teško je razlučiti na prvu loptu. Znate kako se kaže, uspešni ljudi ne idu u klubove, oni ih poseduju.

A možda je u pitanju nešto sasvim očigledno – mobilni telefoni i društvene mreže postali su zamena za skoro sve što je nekada činilo život – vezanost za ekran, nesumnjivo je uticala na dramatični pad društvenih interakcija – one se, naime, odvijaju u virtuelnom prostoru, u jednom simulakrumu, u kome je broj pratilaca i lajkova, i fantaziranje o sebi u centru nekog malog univerzuma najviši životni cilj, pa je logično zaključiti da je savremena tehnologija kriva za jedan ozbiljan greh: mlade ljude odvela je u polje beskonačnog slepila – zamišljeni odnosi u matriksu algoritma postali su bitniji od odnosa u realnom svetu.

Otuda, naravno, i pojava opasne bolesti patološke zavisnosti od interneta koja je skoro epidemijskih razmera, i koja je napala najrazvijenije zemlje. Sigurno da je tome doprineo i užas zatvaranja sveta u vreme pandemije, kada je onemogućavanje društvenih kontakata bio politički projekat svetskih „elita”. Mentalne, društvene i kulturološke posledice tog globalnog nedela danas su vidljive i golim okom.

Društvene mreže, u to više nema sumnje, otele su realno vreme za stvarno druženje s ljudima. Oni koji misle, okupljeni u stvarnosti, opasna su pojava. Otuda, trebalo je naučiti svet da sa radošću prihvati ropstvo i iznuđenu krotkost.

Mladi ljudi zalepljeni su za svoje telefone dvadeset četiri sata dnevno, pa nije sumanuto pomisliti da je ta ideja, o „celom svetu na tvom dlanu”, u stvari, samo brižljivo i atraktivno upakovana agenda da čovek radi sve što mu Veliki brat, direktno ili indirektno, poruči da radi. Te poruke više ne moraju da se šalju putem partijskih plenuma, ni putem staromodnog „treniranja strogoće”, te poruke se šalju preko telefona, i savremeni čovek u tome uživa.

Stara teza čuvenog američkog profesora Majkla Parentija da mediji služe da budemo „više nego zabavljeni”, danas dobija obrise ludila: društvene mreže su postale ne samo instant sredstvo protiv dosade nego i neka vrsta virtuelnog instruktora za život.

Nije, dakle, problem u tome što mladi ljudi ne izlaze uveče, problem je što ne izlaze ni danju.