Bolesti uzrokovane hantavirusima – uzročnici, rezervoari, putevi prenošenja, klinička slika, prevencija i lečenje

Hantavirusi su opasni RNK virusi koji se sa zaraženih glodara prenose na ljude, a aktuelni slučajevi na kruzeru MV Hondius upozoravaju da hantavirusna infekcija može pogoditi osobe i u neočekivanim okolnostima. Bolest se najčešće prenosi udisanjem aerosola i može izazvati fatalna oštećenja pluća ili bubrega, zbog čega je rana dijagnostika ključna za preživljavanje. O svim specifičnostima hemoragijske groznice sa bubrežnim sindromom (HGBS) i hantavirusnog kardiopulmonalnog sindroma (HCPS), odnosno ovih zoonoza, uzrokovanih hantavirusuma, možete pročitati u daljem tekstu.

Hantavirus – opšti pregled

Širom sveta se godišnje registruje oko 200.000 hospitalizovanih slučajeva obolelih od hantavirusnih infekcija (HVI). U zavisnosti od regije sveta i tipa virusa, hantavirusna infekcija kod ljudi manifestuje se kroz dva glavna klinička sindroma: hemoragijska groznica sa bubrežnim sindromom (HGBS) i hantavirusni kardiopulmonalni sindrom (HCPS).

U Evropi i Aziji dominira oblik koji napada bubrege (HGBS), gde je naš Balkan žarište opasnog Dobrava-Belgrade hantavirusa (smrtnost oko 10–14 odsto). S druge strane, u Americi, virusi poput Sin Nombre izazivaju HCPS sa zastrašujućom smrtnošću od čak 50 odsto. Rezervoari infekcije su zaraženi miševi i voluharice koji ne pokazuju znake bolesti, ali kroz izlučevine „seju” virus u spoljašnju sredinu. Ključni putevi prenošenja su udisanje aerosola i kontakt sa inficiranim glodarima i njihovim izlučevinama ili kontaminiranim površinama. Dok se evropski sojevi ne prenose među ljudima, južnoamerički Andes virus je pokazao da može preskočiti tu barijeru, što zahteva nivoe zaštite slične onima za ebolu. Aktivnosti koje mogu povećati rizik od izlaganja hantavirusu uključuju: otvaranje i čišćenje zgrada koje dugo nisu korišćene, čišćenje gnezda ili izmeta glodara bez odgovarajućih mera predostrožnosti, rad na terenima koji povećavaju izloženost glodarima, kao što su građevinarstvo, rad na komunalnim mrežama, deratizacija i poljoprivreda. Vakcina za evropske sojeve još uvek ne postoji, a lečenje je isključivo simptomatsko. Osobe koje su boravile u prirodi ili čistile objekte gde postoje tragovi glodara, a osete naglu temperaturu, jak bol u leđima i promenu u mokrenju, odmah treba da se jave lekaru.

Virusne hemoragijske groznice (VHG) predstavljaju grupu raznovrsnih virusnih oboljenja čije su zajedničke odlike pojava hemoragijskog sindroma, visoka temperatura i prirodno žarišni karakter. Intezivno proučavanje VHG počinje tridsetih godina 20. veka na Dalekom istoku, kada je prvi put opisano oboljenje pod nazivom hemoragični nefrozo-nefritis, koji je 1982. godine od strane SZO standardizovan kao hemoragijska groznica sa bubrežnim sindromom (HGBS).

Hantavirusne infekcije pripadaju grupi VHG. U zavisnosti od regije sveta i tipa virusa, manifestuju se kroz dva glavna klinička entiteta: hemoragijska groznica sa bubrežnim sindromom (HGBS) – karakteristična za Evroaziju, i hantavirusni kardiopulmonalni sindrom (HCPS) – dominantan u Americi (često se naziva i hantavirusni pulmonalni sindrom – HPS). Na globalnom nivou, godišnje se registruje između 150.000 i 200.000 hospitalizovanih pacijenata. Najveći broj slučajeva HGBS-a beleži se u Kini (desetine hiljada godišnje, uzročnici Hantaan i Seoul virusi). U Rusiji i Skandinaviji dominira blaži oblik bolesti uzrokovan Puumala virusom.

Shutterstock.com

Naša zemlja je značajno prirodno žarište veoma virulentnog Dobrava-Belgrade virusa, koji uzrokuje teške kliničke slike. Nasuprot tome, HCPS u Americi je ređi (u SAD prosečno 20–30 slučajeva godišnje), ali sa znatno većim letalitetom, koji dostiže i 50 odsto. Učestalost HVI je ciklična i direktno povezana sa „eksplozijom” populacije glodara (svakih 3 do 7 godina). Ovi skokovi su rezultat blagih zima i obilnog roda bukve i hrasta. Hantavirus se ne prenosi sa čoveka na čoveka (izuzetak je Andes virus u Južnoj Americi). Rizik je isključivo vezan za: boravak u zatvorenim, neprovetrenim prostorima s prisustvom glodara, udisanje sasušenih izlučevina glodara putem aerosola i nepravilno čišćenje (suvo metenje ili usisavanje koje podiže infektivnu prašinu). Jedna od najpoznatijih epidemija HCPS-a desila se u Nacionalnom parku Josemiti (2012). U luksuznim kamp kućicama (Signature Tent Cabins) registrovano je 9 potvrđenih slučajeva (sa 3 smrtna ishoda). Utvrđeno je da su se glodari gnezdili unutar izolacije zidova, a virus Sin Nombre je prodirao kroz mikropukotine u unutrašnjost. Takođe, 2021. godina je zabeležena kao jedna od najtežih „mišjih godina” u regionu. U Srbiji je drastičan porast obolelih zabeležen u okolini Kopaonika, Tare i Golije (Ivanjica i Novi Pazar), što je direktna posledica hiperprodukcije glodara nakon ekstremno rodne jeseni prethodne godine.

HVI – uzročnik

Hantavirusi pripadaju porodici Hantaviridae (redBunyavirales). Hantavirusi su virusi koji pored svog osnovnog genetskog materijala i zaštitnog proteinskog omotača (kapsida), poseduju i dodatni spoljašnji omotač. RNK genomomse sastoji od tri segmenta jednolančane RNK negativne polarnosti: S (mali), M (srednji) i L (veliki). Svaki segment je upakovan u nukleokapsidni protein. Spoljašnji omotač je izgrađen od lipidnog dvosloja (poreklom od Golgijevog aparata ćelije domaćina) u koji su uronjeni glikoproteinski izdanci Gn i Gc. Ovi izdanci služe virusu da se zakači za receptore na ljudskim ćelijama (primarno integrine). Ovi virusi imaju sferični ili pleomorfni izgled, prečnika oko 80–120 nm. Zbog posedovanja lipidnog omotača, hantavirusi su veoma osetljivi na spoljne faktore. Visoke temperature ih brzo inaktivišu (npr. 30 minuta na 60 stepeni Celzijusa), ali na sobnoj temperaturi mogu preživeti nekoliko dana, dok na nižim temperaturama (blizu 0 stepeni Celzijusa) i u mraku mogu opstati i do dve nedelje. Direktna sunčeva svetlost i UV zraci brzo ih uništavaju. Stabilniji su u vlažnim uslovima, a isušivanje ih postepeno inaktiviše, ali proces sušenja izlučevina (fecesa i urina) u mračnim prostorima (podrumima) omogućava formiranje infektivnog aerosola pre nego što virus potpuno propadne. Izuzetno su osetljivi na većinu standardnih dezinfekcionih sredstava: hlorne preparate (varikina), alkohol (70 odsto), deterdžente, kiseline i opšte rastvarače masti.

HVI – inkubacija

Inkubacija kod hantavirusnih infekcija je relativno duga i varijabilna, što često otežava pravovremenu dijagnozu, jer pacijenti zaborave na kontakt sa glodarima ili prašinom koji se desio nedeljama ranije. Kod HGBS inkubacija je obično 2 do 3 nedelje (prosečno 14–21 dan). Međutim, zabeleženi su ekstremni slučajevi gde je inkubacija bila kratka (svega 5 dana) ili veoma duga (do 60 dana). Kod HCPS inkubacija je nešto kraća, obično traje 1 do 4 nedelje. Specifičnost je Andes virus, kod kojeg je dokumentovana inkubacija od čak 11 do 45 dana, što je posebno kritično kod interhumanog prenošenja (npr. na kruzerima), jer osoba može biti zaražena, a da nedeljama ne pokazuje nikakve znake bolesti. Tokom celog perioda inkubacije, osoba se oseća potpuno zdravo. Bolest uvek nastupa naglo, bez prethodnih najava, što je diferencijalno-dijagnostički važno za razlikovanje od bolesti s postepenim početkom.

HVI – klinička slika

U zavisnosti od regije sveta i tipa virusa, hantavirusna infekcija se kod ljudi manifestuje kroz dva glavna klinička sindroma:

– Hemoragijska groznica sa bubrežnim sindromom (HGBS) ili mišija groznica dominantna je u Evropi i Aziji (tzv. virusi „Starog sveta”). Najčešći uzročnici su virusi Puumala (koji uzrokuje blažu formu poznatu kao nephropathia epidemica), Dobrava-Belgrade (česti na Balkanu i često daju težu kliničku sliku) i Hantaan. Težina HGBS-a varira i kreće se od subkliničke ili blage do teške i fatalne, zavisno od uzročnog ortohantavirusa, kao i od imunološkog odgovora i genetskih faktora pacijenta. Bolest primarno karakterišu povećana vaskularna permeabilnost (propustljivost sudova), hipotenzija, trombocitopenija i akutno oštećenje bubrega (AKI).

Tradicionalno, HGBS se deli u pet faza: febrilnu, hipotenzivnu, oliguričnu, poliuričnu i fazu rekonvalescencije. Međutim, ove faze se mogu preklapati i često ih je teško razlikovati. Bolest se manifestuje naglom pojavom visoke temperature, jakom glavoboljom, bolovima u leđima i abdomenu, crvenilom lica i očiju. U težim slučajevima dolazi do pada krvnog pritiska i akutne bubrežne insuficijencije.

Dobrava-Belgrade virus daje najteže forme bolesti u Evropi, a letalitet se kreće od 5 do 14 odsto. Hantaan virus (HTNV) dominira u Aziji, uzrokujući letalitet od oko 5 odsto, a Seoul virus daje blaže forme bolesti sa letalitetom manjim od 1odsto. Puumala virus izaziva nephropathia epidemica, najblaži oblik bolesti, kod koga je smrtnost znatno manja od 0,1odsto. Kod hantavirusa, primarni problem nije direktno uništavanje ćelija od strane virusa, već preterani imunski odgovor organizma (tzv. „citokinska oluja”) koji dovodi do dramatičnog povećanja propustljivosti krvnih sudova (kapilara). Kod HGBS-a krvna plazma izlazi iz krvnih sudova u okolna tkiva, što dovodi do pada krvnog pritiska i hipovolemijskog šoka. Zbog otoka tkiva i direktnog napada na ćelije bubrežnih kanalića, bubrezi prestaju da filtriraju krv. Dolazi do nakupljanja toksina i poremećaja elektrolita. Zbog potrošnje faktora koagulacije i oštećenja krvnih sudova, dolazi do unutrašnjih krvarenja (u bubrezima, gastrointestinalnom traktu ili čak hipofizi), što predstavlja kritično stanje. U Evropi se hospitalizuje između 30 i 50 odsto potvrđenih slučajeva HGBS-a, pri čemu najteži slučajevi zahtevaju intenzivnu negu. Većina pacijenata se potpuno oporavi i funkcija bubrega se obično vraća u normalu, iako neke studije sugerišu razvoj hipertenzije kod pojedinih pacijenata.

– Hantavirusni kardiopulmonalni sindrom (HCPS) dominantan je u Severnoj i Južnoj Americi (tzv. virusi „Novog sveta”). Reč je o veoma teškom oboljenju koje primarno pogađa respiratorni sistem. Najpoznatiji uzročnici su Sin Nombre i Andes virus. Bolest počinje slično gripu (umor, groznica, bolovi u mišićima), ali se brzo razvija u respiratorni distres. Tečnost se nakuplja u plućima usled povećane propustljivosti kapilara, što dovodi do gušenja i visoke smrtnosti. Sin Nombre virus i Andes virus uzrokuju smrtnost između 35 i 50 odsto, čak i uz modernu intenzivnu negu. Za razliku od HGBS-a, kod plućnog sindroma dolazi do opterećenja srčanog mišića. Srce nije u stanju da pumpa krv uprkos nadoknadi tečnosti, što može da dovede do kardiogenog šoka. Od prvih ozbiljnih respiratornih simptoma do fatalnog ishoda može proći svega nekoliko sati.

Klinička slika kod životinja

Kod prirodnih rezervoara (glodara), hantavirusna infekcija je asimptomatska. To znači da zaraženi miševi, voluharice ili pacovi ne pokazuju nikakve simptome i znake bolesti. Oni se normalno hrane, razmnožavaju, i njihovo ponašanje nije izmenjeno. Jednom zaražena životinja ostaje nosilac virusa do kraja života (hronična doživotna infekcija). Virus se stalno replikuje u njihovim organima (naročito u plućima i bubrezima). Životinje putem urina, izmeta i pljuvačke kontinuirano izbacuju veliku količinu virusa u spoljašnju sredinu. Iako životinje stvaraju antitela, taj imunski odgovor nije dovoljan da eliminiše virus iz organizma, ali je dovoljno balansiran da spreči oštećenje sopstvenih tkiva. Važno je znati da u prirodi ne postoji „signal” da je neka populacija glodara zaražena. Osim toga, infekcija ne vodi uginuću životinja (kao kod kuge ili tularemije), pa se prisustvo virusa može utvrditi isključivo laboratorijskim testiranjem glodara ili pojavom bolesti kod ljudi.

HVI – rezervoar infekcije

Rezervoari se razlikuju, u zavisnosti od geografskog područja i kliničkog sindroma koji uzrokuju. Kada su u pitanju rezervoari zaraze za HGBS, virus Dobrava-Belgrade je rasprostranjen na području Balkana, centralne i istočne Evrope, a glavni rezervoar su prugasti poljski miševi (Apodemus agrarius) i žutogrli miševi (A. flavicollis), a za Puumala virus glavni rezervoar su riđe voluharice (Myodes glareolus) na području severne i zapadne Evrope i Rusije. U Aziji (Kina, Koreja i Rusija) dominira Hantaan virus, a rezervoar su poljski miševi (Apodemus agrarius), dok su globalno (lučki gradovi, urbane sredine) smeđi pacovi (Rattus norvegicus) rezervoar zaraze za Seoul virus.

Rezervoari za HCPS nalaze se na američkom kontinentu („Novi svet”) i pripadaju potfamiliji Sigmodontinae: jelenski miš (Peromyscus maniculatus) – rezervoar za Sin Nombre virus u Severnoj Americi; belonogi miš (Peromyscus leucopus) – rezervoar za New York virus; dugorepi pirinčani pacov (Oligoryzomys longicaudatus) – rezervoar za Andes virus u Južnoj Americi (Čile, Argentina); pamučni pacov (Sigmodon hispidus) –rezervoar za Black Creek Canal virus. Obično jedan tip virusa primarno inficira samo jednu vrstu glodara. Zaraženi glodar izlučuje virus putem urina, izmeta i pljuvačke tokom celog života, bez vidljivih simptoma i znakova bolesti. Pojava epidemija kod ljudi često je direktno povezana sa tzv. „mišjim godinama”, odnosno periodima, kada zbog obilja hrane (npr. rod žira ili bukve) dolazi do naglog porasta populacije glodara, a samim tim i veće koncentracije virusa u prirodi.

Shutterstock.com

HVI – način prenošenja

Za oba sindroma (HGBS iHCPS), najčešći put prenošenja je putem udisanja aerosola i prašine kontaminirane virusom, koji potiče od urina, fecesa ili pljuvačke zaraženih glodara. Udisanjem, virus direktno dospeva u plućne alveole, gde započinje proces infekcije. Infekcija se može preneti i putem kontakta s kontaminiranim površinama. Ako osoba dodirne predmet ili tlo kontaminirano svežim izlučevinama glodara, a zatim tim rukama dodirne sopstvena usta, nos ili oči (konjunktive). Prodor virusa je lakši ako na koži postoje mikropovrede, ogrebotine ili rane koje dolaze u direktan dodir sa zaraženim materijalom. Ređi put prenošenja je putem hrane koja je kontaminirana izlučevinama glodara. Ovo je češće u ruralnim sredinama gde se hrana skladišti u neadekvatnim uslovima (ambari, podrumi) kojima mišoliki glodari imaju pristup. Još jedan ređi put prenošenja ove infekcije je putem ujeda zaraženih glodara, budući da je zaražena pljuvačka (saliva) životinja, iako divlji glodari obično izbegavaju kontakt s ljudima. Interhumano prenošenje ne postoji kod HGBS-a (Evropa i Azija), jer obolela osoba nije zarazna za okolinu. Međutim, dok za većinu virusa koji izazivaju hantavirusni kardiopulmonalni sindrom (HCPS) važi isto pravilo, kod Andes virusa (Južna Amerika – Argentina i Čile) dokumentovan je prenos sa osobe na osobu u bliskom kontaktu. Prvi put je interhumano prenošenje zabeleženo 1996. godine tokom epidemije u El Bolsonu (Argentina). Utvrđeno je da se virus može preneti bliskim fizičkim kontaktom. Period inkubacije je neuobičajeno dug (do 45 dana), što otežava praćenje kontakata.

HVI – dijagnoza

Dijagnoza hantavirusne infekcije postavlja se kombinacijom kliničke slike, epidemioloških podataka i laboratorijske potvrde. Budući da su rani simptomi nespecifični (liče na grip), ključno je uzeti kvalitetnu epidemiološku anamnezu (boravak u prirodi, rad sa drvima, čišćenje podruma).

Laboratorijski parametri koji ukazuju na to da se ne radi o običnom virusu gripa su: trombocitopenija (često prvi znak), leukocitoza, hemokoncentracija – porast hematokrita usled „curenja” plazme iz krvnih sudova u tkiva; porast uree i kreatinina (kod HGBS-a), povišeni enzimi jetre (AST, ALT) i LDH, pojava proteina (proteinurija) i krvi (hematurija) u mokraći, često pre nego što kreatinin u krvi drastično skoči.

Serologija – detekcija specifičnih antitela iz krvi (ELISA ili IFA metodom). IgM antitela postaju pozitivna već s pojavom prvih simptoma i njihovo prisustvo je dokaz akutne infekcije. IgG antitela javljaju se nešto kasnije, nivo im raste tokom bolesti i ostaju prisutna godinama (ukazuju na raniji kontakt s virusom). Kod sumnje na hantavirus, serologija je „zlatni standard” jer su titrovi IgM antitela obično veoma visoki u trenutku hospitalizacije.

Shutterstock.com

Molekularna dijagnostika (RT-PCR) – detekcija genoma virusa (RNK) u krvi ili tkivima omogućava veoma rano otkrivanje, pre nego što se razviju antitela. Virus je u krvi prisutan veoma kratko (prolazna faza viremije), pa negativan PCR nalaz ne isključuje bolest ako je uzorak uzet kasno (obično nakon 7–10 dana od početka simptoma).

Imunohistohemija – dokazivanje virusnih antigena u tkivima (naročito plućima ili bubrezima). Ovo se najčešće radi kod postmortalnog materijala radi potvrde dijagnoze kod smrtnih ishoda.

Radiološka dijagnostika kod HCPS-a – RTG snimak pluća u ranoj fazi može biti uredan, ali se brzo pojavljuju znaci intersticijalnog edema, a potom i masivna obostrana zasenčenja koja ukazuju na nekardiogeni plućni edem (tečnost u alveolama), uz očuvanu veličinu srca.

HVI – diferencijalna dijagnoza

Zbog sličnosti simptoma i znakova bolesti, lekar mora isključiti sledeća stanja: leptospirozu (koja takođe daje bubrežnu insuficijenciju i krvarenja, ali se leči antibioticima); tularemiju (takođe povezana sa glodarima, ali se manifestuje limfadenopatijom ili ulceracijama); dengu, malariju i druge virusne hemoragijske groznice (kod putnika u međunarodnom saobraćaju); abdominalni hirurški status (bol u abdomenu i leđima kod HGBS-a može biti toliko jak da liči na upalu slepog creva, pankreatitis ili akutni abdomen).

Epidemija hantavirusa na kruzeru

Na kruzeru MV Hondius pojavio se hantavirus. Na brodu je 149 putnika iz 23 različite zemlje. Potvrđeno je, ili se sumnja, na 7 slučajeva. Nažalost, do sada su potvrđena tri smrtna slučaja (bračni par iz Holandije i jedan državljanin Nemačke). Jedan državljanin Velike Britanije je u kritičnom stanju i evakuisan je u jedinicu intenzivne nege u Južnoj Africi. SZO je potvrdila da je uzročnik Andes hantavirus. Ovo je ključna informacija, jer Andes virus, za razliku od ostalih, može preći sa čoveka na čoveka. Kod obolelih se javlja HCPS, sa brzim razvojem respiratornog distresa i šoka, što objašnjava visoku smrtnost u ovom klasteru. Procena stopa smrtnosti je 35–50 odsto. Veruje se da su se prvi pacijenti (bračni par koji je preminuo) zarazili tokom boravka u Patagoniji (Argentina), pre ukrcavanja u luci Ušuaja (Ushuaia) 1. aprila 2026. godine. Brod je bio pod strogim karantinom kod Zelenortskih Ostrva. Zbog dugog perioda inkubacije Andes virusa, SZO je propisala aktivni medicinski nadzor za sve putnike u trajanju od 45 dana. U toku je specijalizovana medicinska evakuacija preostalih sumnjivih slučajeva i članova posade ka Holandiji pomoću aviona za biološku izolaciju. Situacija je znatno ozbiljnija od „mišije groznice”, (HGBS) jer Andes virus izaziva teška oštećenja pluća i nosi rizik od interhumanog prenosa u zatvorenom prostoru broda. Svetska zdravstvena organizacija trenutno procenjuje rizik za opštu populaciju kao nizak, ali je oprez na samom brodu na najvišem nivou.

Prevencija

Prevencija hantavirusnih infekcija primarno je usmerena na prekid lanca prenosa sa glodara na ljude. Iako su mere suzbijanja glodara univerzalne, postoje određene razlike u fokusu preventivnih aktivnosti, zavisno od toga koji sindrom dominira u određenoj regiji.

Prevencija HGBS-a: S obzirom na to da je ovaj sindrom (uzrokovan virusima Puumala i Dobrava-belgrade) vezan za eko-sisteme Evrope i Azije, fokus je na ruralnim sredinama, poljoprivredi i šumarstvu – sistemska deratizacija u naseljenim mestima i oko poljoprivrednih objekata, uklanjanje divljih deponija i visokog korova oko kuća koji služe kao stanište poljskim miševima i voluharicama. Radnici u šumarstvu, poljoprivredi i vojska na terenu moraju koristiti zaštitne maske i rukavice pri manipulaciji drvima, senom ili radu sa zemljom. Obavezno pranje ruku nakon svakog rada na otvorenom ili kontakta s poljoprivrednim alatima. Zatvaranje svih rupa na objektima (većih od 6 mm) kroz koje glodari mogu ući u domaćinstva. Čuvanje hrane za ljude i životinje u metalnim ili debelim plastičnim kontejnerima s poklopcem.

Prevencija HCPS: Zbog izuzetno visokog letaliteta ovog sindroma u Americi, akcenat je na bezbednom čišćenju zatvorenih prostora koji su bili duže vreme napušteni. Ne koristiti metle gde ima tragova glodara, jer to podiže zaraženi aerosol u vazduh. Pre čišćenja, prostoriju treba provetriti (najmanje 30 minuta), a zatim sve površine i izmet glodara natopiti rastvorom varikine (1:10) ili drugim dezinficijensom. Tek kada se sve dobro nakvasi, može se pristupiti uklanjanju krpom ili papirnim ubrusom. Obavezna upotreba maski (N95 ili P3) koje filtriraju sitne čestice aerosola. Kada se radi o hantavirusima, obične hirurške maske nisu dovoljne, jer virus putuje u ekstremno sitnim česticama prašine (aerosolu). Nošenje gumenih rukavica i zaštitnih naočara kako bi se sprečio kontakt virusa sa sluzokožom oka. Kod kampovanja, izbegavanje spavanja direktno na zemlji ili u blizini gnezda glodara i drvnih naslaga. Korišćenje šatora sa podnicom.

Prevencija infekcija uzrokovanih Seoul virusom (urbani/brodski scenario): Seoul virus je specifičan, jer se širi putem pacova u urbanim i zatvorenim sredinama. Striktna kontrola brodova u lukama i posedovanje važećih sertifikata o deratizaciji su neophodni. Posebno se izdvaja značaj kontrole populacije pacova u kanalizacionim sistemima i lukama. Iako je retkost, u regijama gde cirkuliše Andes virus (Južna Amerika) neophodna je stroga izolacija bolesnika i korišćenje zaštitne opreme za medicinsko osoblje zbog rizika od interhumanog prenosa (sa čoveka na čoveka).

Svaki prostor koji pokazuje znake prisustva glodara (izmet, miris urina, progrizena ambalaža) treba tretirati kao potencijalno zarazan i pristupati mu uz maksimalne mere opreza.

HVI – vakcine

U zemljama Dalekog istoka (Kina, Južna Koreja), u kojima je HGBS decenijama ogroman javnozdravstveni problem, vakcine su razvijene i u službenoj su upotrebi. To su Hantavax (razvijena u Južnoj Koreji, odobrena u Koreji još 1990. godine) i kineska inaktivisana vakcina (Kina godišnje vakciniše milione ljudi u endemskim područjima, vakcine su bivalentne – protiv Hantaan i Seoul virusa). Azijske vakcine štite od virusa Hantaan i Seoul. One pružaju slabu ili nikakvu zaštitu od američkog Sin Nombre virusa ili evropskih sojeva poput Puumalai Dobrina-Belgrade virusa. Takođe, one nisu prošle rigorozne kliničke studije zahtevane od strane FDA ili EMA, pa nisu licencirane za upotrebu.

HVI – lečenje

Lečenje hantavirusnih infekcija (HVI) predstavlja veliki izazov u medicini, jer ne postoji specifičan antivirusni lek koji je univerzalno efikasan, niti je odobrena specifična imunoterapija. Osnova lečenja je rana hospitalizacija i intenzivna potporna (suportivna) terapija. Lečenje podrazumeva: strogo mirovanje (smanjuje metaboličke zahteve organizma), monitoring (kontinuirano praćenje krvnog pritiska, pulsa, diureze (količine urina) i zasićenosti krvi kiseonikom), izbegavanje nefrotoksičnih lekova (strogo je zabranjena upotreba lekova koji mogu dodatno oštetiti bubrege (npr. nesteroidnih antiinflamatornih lekova), što je česta greška, jer pacijenti pokušavaju sami da skinu temperaturu.

Specifičnosti lečenja HGBS: Fokus je na održavanju funkcije bubrega i balansu tečnosti. Potrebno je pažljivo balansirati unos tečnosti kako bi se sprečio šok, ali izbegla hiperhidratacija koja može dovesti do edema pluća. Kod težih oblika (naročito kod virusa Dobrava), hemodijaliza je često neophodna i spasava život. Ona se koristi privremeno, dok se funkcija bubrega ne oporavi. Neophodna je korekcija koagulacije. Primenjuju se derivati krvi (plazma, trombociti) kod izraženih krvarenja. Antivirusna terapija – ribavirin je efikasan u smanjenju smrtnosti i težine bolesti ako se primeni u prvih nekoliko dana (faza groznice), pre nego što nastupi oštećenje bubrega. Oporavak je obično potpun, mada faza rekonvalescencije može trajati nedeljama (osećaj zamora, privremeni poremećaj koncentracije urina).

Specifičnosti lečenja HCPS: Ovde je fokus na respiratornoj podršci, jer pacijenti brzo razvijaju edem pluća. Mehanička ventilacija je ključna. Većina pacijenata zahteva ranu intubaciju i respirator. U najtežim slučajevima, kada respirator nije dovoljan, koriste se „veštačka pluća” koja vrše razmenu gasova van tela, omogućavajući plućima da se oporave. Za razliku od HGBS, kod HPS-a se tečnost daje ekstremno restriktivno, jer svaka dodatna količina može pogoršati edem pluća. Ribavirin se u studijama za HPS nije pokazao efikasnim. Ako pacijent preživi kritičnu fazu plućnog edema (prvih 48-72 sata), oporavak je često brz i bez trajnih oštećenja pluća.

Što se pacijent ranije javi lekaru, i što se pre posumnja na HVI, veće su šanse da se komplikacije (poput anurije ili respiratornog sloma) preduprede adekvatnom suportivnom terapijom u jedinicama intenzivne nege.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com