Drugi put na putu za Everest

Na svetu postoji mnogo zemalja koje treba da posetite. Nepal to svakako jeste, iako je verovatno jedna od siromašnijih zemalja među mnogim must see destinacijama. Bavljenje planinarenjem i medicinom omogućilo mi je da u Nepalu boravim čak šest puta, pa slobodno mogu da kažem da mi je to omiljena destinacija, bez obzira da li se radi o Katmanduu, Pohari, džungli Čitavan na jugu zemlje, ili planinskim masivima na severu, na putu za Anapurnu ili Everest.

Doček u Planinarskom savezu Nepala

Naravno, najpopularnije putovanje je do Everest baznog kampa, jer od kada su se na Everest popeli Tenzing Norgaj i Edmund Hilari, ljudi žele da dođu baš tu. Glavnom razlogu treba dodati i put duž sela u kojima žive Šerpasi, šetnju kroz čuveni Namče Bazar i Tengboče, gde je jedan od budističkih manastira na najvećoj nadmorskoj visini (3.860 m), i magične predele, iako iznad 5.000 metara ne izgledaju baš najgostoljubivije.

Priča o Šerpasima

Prema predanju, Šerpasi su došli iz Tibeta pre 500 godina u doline Solkumbu i Kumbu ispod Everesta i odlučili da tu žive. Kao da su znali da će njihovi potomci s Tibeta, koji su ostali tamo, doživeti strašni egzodus pod Kinezima.

Njihovim dolaskom, ceo krajolik pretvoren je u budističko svetilište, pa se na putu do baznog kampa na Everestu prolazi pored mnogih stupa i mandala. Svuda se vijore budističke zastavice, koje retko ko propusti da kupi i ponese kući.

Stupe na putu

Šerpasi su gostoljubivi, spontani i druželjubivi. Oni su vešti penjači, pa praktično niko bez njih ne može da se popne sam vrh. Mnogi od njih bili su na samom vrhu destinu puta, ali je i mnogo njih izgubilo život. Život im je jednostavan. Kada ne opslužuju planinare, rade na svojim imanjima, čuvaju stoku, uglavnom krave, čuvene jakove i žive u harmoniji s prirodom.

Pošto sam bio u zdravstvenoj misiji u Čaurikarki 2014. godine, mogu da potvrdim da su dobrog zdravlja, iako nemaju zdravstvenu zaštitu, ali su pomognuti od mnogih dobrotvornih fondacija.

Dva vodiča

I na našem putu imali smo pomoć Pasang Geljen Šerpe, što je uvek značajno, jer imate nekog ko poznaje svaki kamen. Ovoga puta, s obzirom da nas je bilo deset, imali smo dva vodiča, drugi je bio Man Singh Tamang. To se ispostavilo kao značajna prednost, jer smo mogli da idemo svojim tempom, a oni su nas kao verni čuvari skupljali i pazili na nas.

Vrh Kalapatar (5.645 m) Andrei Tasić, Vladimir Tasevski, Aleksandar Živković, Miloš Blažević, Kristina Carić, Bane Obradović, Nenad Dikić, Marija Anđelković, Mina Tasić, Man Singh Tamang

Iako sam pisao knjigu o prvom pohodu na bazni kamp, ceo put je bio uzbudljiv, kao da idem prvi put. Možda zato što sam išao zbog ljudi koje volim i kojima sam želeo da pokažem koliko je sve to lepo, ili zbog borbe s kišom koju nismo očekivali, ili boravka u uslovima koji su na granici podnošljivosti.

Naš „Avantura tim” uspeo je da uradi sve po planu i da dostigne cilj od 5.645 metara, što je vrh Kalapatara, s koga se najbolje vidi moćni Everest.

Uspon na koji smo išli popodne ispostavio se kao ispravan, za razliku od uobičajenog jutarnjeg, jer smo na suncu mogli da vidimo svu blistavost Everesta i ostalih vrhova. Iako je bio prilično jak i hladan vetar, bili smo vidno raspoloženi, i pored činjenice da smo toga dana sa 4.940 metara dostigli 5.645. To smo mogli da uradimo jer smo bili dobro aklimatizovani, preventivno smo koristili čuveni diamox, fizički bili dovoljno spremni, ali i motivisani.

Raspon godina

Naša grupa nije bila uniformna. Vlada i ja smo bili najstariji, u našoj sedmoj deceniji, a najmlađi je bio Andrei sa 24 godine. O godinama dama, Tanje, Kristine, Mine i Marije ne bih pričao, ali su bile izvanredne, i uz ličnu borbu uspele da ostvare sve što je planirano.

Sredinu su činili momci Miloš, Aleksandar i Branko, koji su bili najspremniji i odradili čak malo više nego drugi.

Pogled na Namče Bazar

U svakom slučaju, obećao sam bolji provod nego u Diznilendu, i mislim da nisam pogrešio.

Hrana – od pice do ramena

Poređenje sa Diznilendom je pre svega zbog smeštaja i ishrane koje smo imali na putu, jer za razliku od drugih planinarskih pohoda, spavali smo u čvrstim objektima tzv. tea house – čajdžinicama koje su vremenom postale pravi mali hoteli i jeli smo a la kart. Neko je pametno naučio Šerpase da spremaju hranu koja odgovara gostima, pa tako ima svega – od pice i paste, do ramena, odnosno korejskih rezanaca.

Naravno, dominira dal bat, tradicionalno nepalsko jelo, koje zaista daje dovoljno energije za ceo dan. Radi se o pirinču preko kojeg se sipa čorba od sočiva, uz dodatak blitve, povrća u kariju i čatnija. Naši nosači i vodiči uglavnom su jeli samo to, dok smo mi probali gotovo sve, i sve je bilo jako ukusno, čak uporedivo s najboljom picom kod nas.

Umbrella gruop, nije nas omela ni kiša

Verovatno slike govore više od reči, ali ono što slike ne mogu da dočaraju jeste lepota prirode, huk reke, snaga jakova, ali i krhkih nosača, vedrina domaćina i nepredvidivost prirode. Iako je počeo suvi monsun i prethodnih pet boravaka nikada nisam imao kišu, prva dva dana peli smo se s kišobranima, pa nas je neko od Šerpasa prozvao Umbrella group.

Bilo kako bilo, korišćenje kišobrana bilo je opravdano, jer se nismo znojili ispod kabanica i mogli smo lakše da hodamo. Loše vreme bilo je i pred sam kraj trekinga, pa smo neizvesnost da li ćemo poleteti zamenili rezervisanjem helikoptera.

Nebo je mit, Nepal je stvaran

Iako smo imali nepredviđene troškove, bilo smo zadovoljni neverovatnim prizorima tokom leta i povratkom u civilizaciju.

Pašupatinat, hram gde Hindusi sahranjuju svoje mrtve

Katmandu je pretrpeo zemljotres, a nakon toga, kao i svi, kovid-19. Međutim, zbog siromaštva, posledice su ozbiljnije nego u razvijenim zemljama. Ipak, ništa od šarma nisu izgubili, tako da su sve atrakcije restaurirane, pa je poseta Pašupatinatu gde Hindusi sahranjuju svoje mrtve ili Bodinatu, jednom od najvažnijih budističkih hramova, podjednako atraktivna. Možda smo ovog puta imali više sreće, jer nas je Kumari, boginja devojčica, udostojila svojim pogledom, mada nije bila nasmejana, pa nismo sigurni kakva je poruka.

Prema rečima vernika – nije loše – jer da je plakala ili se smejala neki bi bili suočeni sa bolešću. Bilo kako bilo, svi ti običaji, legende, dve velike religije i trideset dva naroda Nepala, jesu prava magija koju vredi doživeti.

A za kraj jedan grafit:

„Nebo je mit, a Nepal je stvaran”, što možda samo nebeski narod može da razume.

U svakom slučaju, kako je napisao naš pisac Stevan Pešić: „Postoji samo jedan Katmandu na zemlji i u vasioni, sem ako nije, kako neki veruju, odraz nekog nebeskog grada.”

Fotografije u tekstu © dr Nenad Dikić