Ljudi koji najbrže napreduju u životu imaju jednu zajedničku naviku

Postoji trenutak koji mnogi dožive negde između tridesete i četrdesete godine.

Počnete da primećujete da vam učenje više ne ide lako kao nekada. Potrebno vam je više vremena da završite knjigu. Teže se koncentrišete. Nova tehnologija vas zamara umesto da vas intrigira. Pročitate nekoliko stranica i shvatite da ste mislima bili na nekom drugom mestu. Na poslu stižu novi softveri, novi alati, novi programi, a vama je sve teže da novine uvedete u svaki dan.

U isto vreme, oko vas postoje ljudi za koje vam se čini da neprestano rastu. Menjaju karijere, usvajaju nova znanja, govore nove jezike i prilagođavaju se promenama gotovo bez napora. Lako je zaključiti da su pametniji.

„Međutim, savremena istraživanja funkcionisanja mozga sve češće ukazuju na nešto sasvim drugo. Možda razlika nije u inteligenciji. Možda je razlika u tome kako podnose ʼnelagodnostʼ”, u jednom od tekstova o funkcionisanju mozga napisao je psiholog Tomas Blejk.

Mit o urođenoj inteligenciji

Generacije su odrastale verujući da je inteligencija uglavnom sposobnost s kojom se čovek rađa. Školski sistemi su dodatno podržavali takvo uverenje. Deca koja brzo usvajaju gradivo dobijala su pohvale, dok su ona kojima je bilo potrebno više vremena neretko dobijala poruku da nisu dovoljno sposobna.

Vremenom, mnogi ljudi usvoje jedno, može se reći, opasno uverenje:

„Ako mi je nešto teško, znači da nisam dovoljno pametan.”

Psihologija i neuronauka danas znaju da to nije tačno.

Mozak nije statičan organ. Menja se tokom čitavog života. Naučnici taj proces nazivaju neuroplastičnost ili sposobnost mozga da stvara nove neuronske veze kroz iskustvo, ponavljanje i učenje. To znači da potencijal za razvoj nije unapred određen. Mnogo više zavisi od toga šta svakodnevno radite nego od toga sa čim ste rođeni.

Ljudi ne beže od učenja već od osećaja da su početnici

Većina ljudi voli ideju učenja, kažu psiholozi istraživači. Ono što ne vole jeste osećaj nesigurnosti koji dolazi kada nešto ne znaju.

Kada pokušavate da savladate novu veštinu, mozak ulazi u stanje povećanog napora. Pojavljuje se frustracija, sumnja u sebe i osećaj da niste dovoljno dobri. I upravo tada mnogi odustaju.

Ali istraživanja procesa usvajanja veština pokazuju da uspešni ljudi nelagodnost tumače drugačije. Dok većina osećaj zbunjenosti, tenzije i nemira doživljava kao znak da treba da stane, oni je vide kao znak da mozak radi upravo ono što treba da radi – prilagođava se i uči.

Drugim rečima, ne plaše se trenutka kada nešto ne znaju. Ostaju dovoljno dugo u tom neprijatnom ambijentu da bi naučili.

Svet otežava učenje

Problem nije samo u tome što je učenje teško i zahteva napor, za neke najveći za koji znaju. Problem je i u tome što svi danas žive u vremenu koje svakodnevno odvlači od duboke koncentracije. Obaveštenja, društvene mreže, kratki video-formati i stalni protok informacija treniraju mozak da reaguje brzo, ali površno.

Umesto da razmišljamo, skrolujemo.

Umesto da istražujemo, prelazimo na sledeći sadržaj.

Umesto da se zadržimo na problemu, tražimo brže i novo rešenje.

Zbog toga, mnogi ljudi danas teško podnose mentalni napor. Čim nešto postane zahtevno, posežu za telefonom, prelaze na nešto drugo ili odlažu ono što su započeli. A upravo u tom trenutku prekida se proces stvarnog učenja.

Zašto najbolji učenici često sumnjaju u sebe?

Zanimljivo je da ljudi koji najviše uče često nisu oni koji deluju najsigurnije. Što više znate, više primećujete koliko toga još ne znate.

Kako se vaše znanje širi, raste i svest o složenosti sveta i beskonačnosti neznanja. Zato osobe koje stalno uče ponekad osećaju da zaostaju, da nisu dovoljno dobre ili da imaju još mnogo toga da savladaju.

To nije znak neuspeha. To je često znak razvoja.

Suprotno tome, površno znanje često stvara lažni osećaj sigurnosti, jer ne ostavlja dovoljno prostora za preispitivanje.

Najveća prepreka učenju

Svaka nova veština od vas traži da ponovo budete početnik. A biti početnik nije prijatno. To znači grešiti, postavljati pitanja, sporije napredovati i priznati da nešto ne znate. Mnoge odrasle osobe radije štite sliku o sebi kao kompetentnoj osobi nego što sebi dozvoljavaju da budu početnici u nečemu novom. Zbog toga ostaju u zoni poznatog. Ponavljaju iste obrasce, iste zadatke i iste načine razmišljanja.

Na kratke staze – to deluje bezbedno.

Na duže staze – vodi u stagnaciju.

Navike ljudi koji najbrže napreduju

Kada istraživači proučavaju ljude koji izuzetno brzo usvajaju nova znanja i veštine, iznova se pojavljuje isti obrazac:

·       Oni se dobrovoljno vraćaju onome što im je teško.

·       Ne beže od osećaja da su zbunjeni.

·       Ne odustaju nakon prvog neuspeha.

·       Ne doživljavaju privremenu nesposobnost kao dokaz da nisu dovoljno dobri.

·       Razumeju da je nelagodnost sastavni deo procesa razvoja.

Upravo tu leži njihova prednost. Ne u većem talentu, niti u većem koeficijentu inteligencije, već u spremnosti da ostanu u procesu dovoljno dugo da se promene dogode.

Zato je psiholog Tomas Blejk, na sve navedene podatke dobijene iz brojnih istraživanja o tome kakvi su to ljudi koji najbrže napreduju, napisao ovo:

„Možda je zato najvažnije pitanje koje možete sebi postaviti sledeće:

Da li izbegavate ono što vam je teško zato što ne možete da naučite ili zato što vam je neprijatno da još uvek ne znate?

Odgovor na to pitanje često određuje mnogo više od vašeg talenta. Određuje pravac vašeg razvoja.”