inspiracija
Crveni karmin - To sam ja
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Crveni karmin

Ako sve što radim služi tome da mi ovaj život učini ne samo podnošljivijim, nego i lepšim, onda crveni karmin neću da skinem zato što to tako treba, zato što je to logično, i zato jer nisam luda

Danas pišem stotu kolumnu za portal To sam ja medija i zamolili su me da napravim i mali video povodom našeg zajedničkog jubileja.

Stavila sam crveni karmin, da mi se slaže sa crvenim džemperom i snimila mali video, a onda sam nastavila da sedim za pisaćim stolom i da radim. Krenula sam da skuvam kafu i usput sam se pogledala u ogledalo.

Crveni karmin je i dalje stajao skoro netaknut na mojim usnama, pa sam brže-bolje požurila da uzmem salvetu da ga skinem. Jer, ko nosi crveni karmin u kući, dok je sam i dok radi?

I dok sam pućila usne u nameri da ga obrišem, jedan divan nasmejan glas iz moje glave mi je sasvim jasno rekao – a zašto ga skidaš?

Danas pišem stotu kolumnu za portal To sam ja medija

Skoro da sam se trgla na tu pomisao. Zašto skidam karmin?

I setila sam se kako je, kad smo bili mali, bilo normalno da žene u svojim stanovima sede u kućnim haljinama, bez frizura, sa muževljevim soknama preko najlonki i u razvaljenim papučama, i kako je kuća bila mesto gde je bilo poželjno da budeš zgužvan i nikakav, kao život koji uglavnom miriše na prženi luk i zapršku.

A danas, danas je izgleda život u kući maltene jedini život koji imamo, sa sve ovom kišom i napuštenim lišćem po ulicama.

I, salvetom sam, onda, obrisala nos.

Ako sve što radim služi tome da mi ovaj život učini ne samo podnošljivijim, nego i lepšim, onda crveni karmin neću da skinem zato što to tako treba, zato što je to logično, i zato jer nisam luda.

Jer, ako ga skinem, to onda znači da crveni, i bilo koji drugi karmin, stavljam zbog drugih, a ne zbog sebe. Da se doterujem za svet, a ne za malu melanholičnu osobu koju gledam u ogledalu.

I da, odmah sam sve promenila.

Umesto da skinem karmin, ja sam ga docrtala, a još sam se nasmešila svojoj sopstvenoj maloj, ličnoj ludosti. I onda sam se i očešljala. I stavila sam nove minđuše. I uzela sam parfem i poškropila ga iza ušiju i na pulsne tačke na rukama.

I tako doterana, skuvala sam kafu i vratila se za pisaći sto, nekako, kao nova osoba.

Smejala sam se kiši koja je lila u prozoru, i pustoj ulici, i ponekom retkom zgurenom prolazniku pod kišobranom. Smejala sam se, tim crvenim karminom i minđušama i parfemom, ovom životu koji u poslednje vreme nema mnogo toga da nam ponudi.

I da, stvarnost nije dovoljna.

Boje su u nama, ali ponekad i mali obični karmin pomaže.