Bol

Prošlost ne može da bude bolja nego što je bila, a sa uspomenama na loše postupke koji su nam učinjeni, ne može da se živi dobro

Pre nekoliko dana neko me je, i ne znajući šta čini, podsetio na jedan davni događaj koji sam potpuno zaboravila. Izbrisala. Kao da se nikada nije ni desio.

Bio je to događaj u kome mi je učinjena jedna duboka povreda. Privatna nepravda. Neko nije bio fer prema meni. Neko je bio zao. Neko mi je učinio nešto loše. Bilo je to davno, i tada me je mnogo zabolelo.

Pa ipak, to sam potpuno zaboravila.

Život se zatim nastavio u svim divotama, i s ponekim udarcem, bilo je smeha, i suza, i radosti, i kajanja, i uznesenja i potonuća. Ali, sve u svemu, bilo je kao kod Kundere – Knjiga smeha i zaborava.

„Kako si to mogla da zaboraviš” glasilo je direktno i, bez sumnje, dobronamerno pitanje.

„Ne znam”, rekla sam, slegnuvši ramenima. „Valjda mi je takva priroda”.

I odjednom su počela da naviru sva ona osećanja davnašnje razočaranosti, povređenosti i bola, počeli su da se pojavljuju detalji koji mi nisu prijali. Osećala sam se loše. U samo nekoliko sekundi, skoro sve se vratilo. Ponovo je počelo da boli.

Biti heroj, sa gorčinom, znači, u stvari – da si poražen

Stresla sam se.

„I, znaš šta”, rekla sam, „ponovo ću sve da zaboravim”.

„Kako možeš? Blago tebi”.

Jer, šta imamo od sećanja na loše trenutke koji ne mogu da se poprave? Prošlost ne može da bude bolja nego što je bila, a sa uspomenama na loše postupke koji su nam učinjeni, ne može da se živi dobro. Pomislila sam kako se mnogi drže baš takvih loših uspomena, kako bi u sopstvenim očima bili neki mali moralni pobednici, heroji koji su preživeli.

Ali, ima duboke uzaludnosti u takvom stavu. Jer biti heroj, sa gorčinom, znači, u stvari – da si poražen.

Pametni ljudi znaju, što bi rekao Kipling, da su i pobede i porazi, dve podjednake varke.

Zato, opet ću da zaboravim sve one nesrećnike koji su me povredili.

Jer nisu me ti grozni momenti učinili ni jačom, ni boljom – nego talenat da se za njih emocionalno ne vezujem.