Zašto se ljudi teško menjaju?

Uverena sam da prihvatanje nečega što svakoj pametnoj osobi deluje razumno, uopšte nije laka stvar.

„Čak i kada sve izgleda jasno, do nivoa da se bilo kakva priča na tu temu obesmišljava, odbija kao nešto što se podrazumeva, opet mnogi samo deklarativno usvajaju to što sami definišu kao pravu stvar”, kaže Profesor dr Milan Milić, specijalista psihijatrije, doktor medicinskih nauka i edukovani REBT psihoterapeut.

Zašto je to tako? Zašto se ljudi teško menjaju, kada je očigledno da bi to bilo bolje za njih, jer nije veliki problem utvrditi šta je realno, logično, korisno, jednom rečju – razumno?

Da li mi, u stvari, želimo da nam bude loše, da patimo, budemo napeti, gubimo živce zbog gluposti i zagorčavamo sebi život na razne načine?

Sve znamo, a opet se to ne prima!

Taj problem je u psihoterapiji stručno objedinjen u terminu OTPOR, koji se u praksi definiše kao ponašanje klijenta koje se smatra antiterapijskim.

Van psihoterapije, ljudi to „krste” kao: tvrdoglavost, ponos, stid, inat, glumljenje paćenika, prepotentnost, a ponekad koriste i teže reči, tipa kreten, budala…

Koliko smo samo puta to sebi rekli, a koliko tek pomislili ili rekli za druge!?!

Ovo ne znači da se podržavaju pomenute kvalifikacije, već samo da priznajemo njihovo postojanje.

Koji su osnovni stubovi otpora kod ljudi?

● Promena može zahtevati veliki utrošak dodatne energije.

● Svako od nas ima svoj genetski kod koji u određenoj meri limitira mogućnosti za promenu.

● Promena, kao takva, uvek podrazumeva neizvesnost, anksioznost, rizik, što niko baš ne preferira. Većina ljudi voli sigurnost, makar ona za njih i ne bila povoljna, po principu – bolje vrabac u ruci nego golub na grani.

● Pored rizika koje donosi promena, postoje i specifični rizici – STRAHOVI. Na primer, strah od izlaska iz zone svog komfora, strah od razotkrivanja, strah od neuspeha…Imali smo članak o otpornosti na stres.

U analizi ovih otpora, vidimo da svi stvaramo neke obrasce odnosa prema sebi i drugima, kao i prema životu uopšte.

Ovakve relacije nam omogućavaju doživljaj STALNOSTI, IZVESNOSTI, IDENTITETA, pa čak i REALNOSTI, zato smo jako vezani za bliske ljude, prostor ili podneblje u kome živimo, neke svoje navike i svoju sliku u ogledalu.

Naravno da nam to pruža osećaj KONTROLE, koji je u stvari lažan, pošto sve teče i sve je u stalnoj PROMENI.

Zbog potrebe za tom laži, često je držimo NEOSVEŠĆENOM.

Kako PROMENA preti narušavanjem ove sigurnosti, javlja se neodređen STRAH koji zovemo strah od neizvesnosti (kao da pa i živimo u izvesnosti).

Mnogi misle da imaju potpunu kontrolu nad svojim živitom pa ne prihvataju nikakve rizike. Ali istina je da niko od nas nema tu potpunu kontrolu. U stvari, kada bismo poredili ono što možemo i ne možemo kontrolisati, rezultati bi za nas bili poražavajući. Ne možemo biti sigurni ni da ćemo biti živi za deset minuta (npr. zemljotres kao dramatičan primer), a kamoli nešto drugo.

To čime ljudi sebe zavaravaju stručno se zove doživljaj pseudokontrole; budući da prija i ušuškava, mi ga podržavamo i uveravamo sebe da stvarno imamo tu moć.

Psihoanalitičari bi na sve ovo dodali i podsvestan strah od raznih potisnutih želja koje stalno teže da se probiju, a koje stalno kontrolišemo.

PROMENA, u stvari, ima elemente KRIZE, koja je ispod praga okidanja, pa možemo reći da je svaka promena jedna mala kriza!

Međutim, otpori mogu imati svoju svrhu, oni nas donekle čuvaju od nama teško prihvatljivih istina koje promena nekad zahteva.

Shutterstock.com

Forme otpora

Jasno vam je da ljudi apriori ne žele da se menjaju, plaše se promene i to je praktično normalno. Šta znači kada kažemo: Želela bih da rešim problem, ali ne bih da se menjam ako je to moguće?

● Vrlo niska tolerancija na frustraciju ili diskomfor anksioznost, LTF (Low frustration tolerance).

To je česta, verovatno i najraširenija, forma otpora. Reč je o sniženoj sposobnosti trpljenja neprijatnosti koju nosi proces promene. Rekli smo da je promena teška stvar, ali opet veliki broj nas pametnih očekuje da bude laka i nikako ne sme biti teška jer to se ne može podneti.

Ali ako imate visok prag tolerancije na frustraciju, sva je prilika da ćete biti pošteđeni mnogih problema. I više od toga. Ako bi u jednoj reči trebalo definisati mudrost, rekla bih – SPOSOBNOST TRPLJENJA.

● Drugi tip otpora na skali učestalosti je OSEĆAJ BEZNADEŽNOSTI.

Ovi ljudi se lako obeshrabre, krenu dobro, ali na prvom neuspehu posustanu i prepuste se samosažaljevanju i samookrivljavanju. Oni veruju da na putu uspeha nema padova, sve mora da teče glatko, inače je to onda put neuspeha kojim je besmisleno ići. Ovde je reč o životnoj filozofiji gubitnika. A kako je put promene, kao i svaki novi put, nužno vezan za poneki promašaj, eto njima hrane za jačanje otpora.

● Treći tip otpora je STRAH OD USPEHA.

Čudno, a možda i nije. Ako uspeh znači preuzimanje veće dgovornosti, nova očekivanja, onda bi to ipak mogao biti i neuspeh. Nekad samo osećaj da uspeh može završiti na njihovu štetu proizvodi dovoljno straha za sabotiranje promene.

● A tu je i NJEGOVO VELIČANSTVO, GOSPODIN SAVRŠENI.

Tvrd orah! Obično uspešni, socijalno kompetentni, inteligentni, elokventni, načitani, vešto skrivaju podozrenje i nepoverenje prema tuđoj pameti. Iskreno, uopšte ne veruju u nju. Iako imaju problem koji ih je naterao da traže pomoć, prihvatanje predloga za promenu direktno ugrožava njihovu sliku o sebi. Zato se bore srčano do kraja.

***

Život je tok, rekao je filozof Heraklit. Istakao je da se sve neprestano menja i postaje nešto drugo u odnosu na ono što je bilo pre. Poput reke, život teče dalje, i dok možemo zakoračiti sa rečne obale u reku, vode koje nam teku preko nogu nikada neće biti iste vode koje su tekle trenutak pre.

Osnažite se i prihvatite promenu!

Shutterstock.com

Naslovna fotografija – Shutterstock.com