NLP aksiomi – kada prestanemo da osuđujemo sebe i druge, otvaramo prostor za promenu (II deo)

U prethodnoj kolumni govorile smo o jednom od najvažnijih principa NLP-a – Mapa nije teritorija. Govorile smo o tome da svako od nas svet doživljava kroz sopstvenu mapu, kroz filtere svojih iskustava, uverenja, emocija i svega onoga što smo tokom života naučili. Često mislimo da vidimo stvarnost onakvu kakva jeste, a zapravo vidimo svoju interpretaciju stvarnosti.

Kada jednom zaista razumemo ovaj princip, počinje jedan mnogo dublji proces – proces prihvatanja da ni mi, ni ljudi oko nas, ne reagujemo slučajno. Iza svake naše reakcije, čak i one zbog koje kasnije žalimo, postoji neka priča. Postoji neki razlog. Postoji neka potreba koju pokušavamo da zadovoljimo.

Jedan od najlepših i najizazovnijih NLP aksioma kaže:

Iza svakog ponašanja postoji pozitivna namera za osobu koja ga pokazuje.

Na prvi pogled, ova ideja može delovati teško prihvatljiva. Kako iza nečijeg povređujućeg ponašanja, ljutnje, zatvaranja, kritike ili potrebe za kontrolom može postojati nešto pozitivno?

Važno je razumeti da „pozitivna namera” ne znači da je svako ponašanje dobro, ispravno ili prihvatljivo. Ona znači da u dubini tog ponašanja „postoji pokušaj” da se dođe do nečega što je toj osobi važno – do sigurnosti, ljubavi, prihvatanja, slobode, pripadanja, zaštite… Zapravo, do vrednosnog sistema koji je često vrlo sličan većini ljudi. Jer svako živo biće želi da bude zdravo, radosno, voljeno, sigurno… zar ne?

Čovek koji se stalno brani, možda nije naučio kako da bude siguran drugačije. Osoba koja kontroliše, možda duboko u sebi pokušava da spreči osećaj haosa i nemoći. Neko ko se povlači, možda je nekada davno naučio da je ćutanje sigurnije od izražavanja svojih potreba. Kada gledamo samo ponašanje, često donosimo presudu. Kada pogledamo ispod površine, počinjemo da razumemo čoveka. I upravo tu nastaje prostor za promenu. Jer prava promena ne počinje onda kada sebe napadamo i govorimo: „Ne smem više ovako”, „Moram da budem drugačija”, „Zašto sam opet isto uradila?”…

Promena počinje kada zastanemo i zapitamo sebe:

Šta sam ovim ponašanjem pokušavala da dobijem? Koja je skrivena motivacija iza ovog ponašanja?

Koju svoju potrebu sam pokušavala da zadovoljim?

Da li postoji neki novi, zdraviji način da dođem do istog cilja?

Vrlo često problem nije u našoj nameri, već u načinu na koji pokušavamo da do nje dođemo.

Kao terapeut, često sam u prilici da vidim koliko ima žena koje godinama osuđuju sebe zbog odluka koje su donosile u prošlosti. Govore sebi da su bile slabe, naivne ili da su pogrešile. A kada zavirimo dublje, često otkrijemo jednu mladu ženu koja je tada samo želela da bude voljena, prihvaćena, sigurna ili viđena. Možda nije imala bolje alate, možda nije znala drugačije, ali je koristila najbolje što je tada imala, umela, znala, mogla.

Upravo s tim je povezan još jedan važan NLP princip:

Ljudi za sebe uvek biraju najbolju moguću varijantu u datom trenutku.

To ne znači da su svi naši izbori idealni. To znači da su, u trenutku kada smo ih napravili, bili najbolji izbor koji smo mogli da napravimo sa tadašnjim iskustvom, znanjem, emocijama i mogućnostima koje smo imali. Koliko puta danas osuđujemo odluke koje smo doneli pre deset ili dvadeset godina, a zaboravljamo da osoba koja ih je tada donosila nije imala današnju svest? Zato je jedan od najlepših oblika ličnog razvoja upravo saosećanje prema sebi iz prošlosti. Ne da bismo ostali zarobljeni u starim obrascima, već da bismo ih razumeli i oslobodili.

NLP nas ne uči da postanemo neko drugi. On nas podseća da u sebi već imamo mnogo više resursa nego što često verujemo. Kada proširimo svoju mapu, kada počnemo da razumemo svoje obrasce i kada sebi damo mogućnost novog izbora, otvaramo vrata promeni.

Možda najvažnije pitanje koje možemo sebi postaviti nije:

„Šta nije u redu sa mnom?”

Već:

„Šta još mogu da naučim o sebi i kako mogu da iskoristim ono što već postoji u meni?”

Jer svaka promena počinje u trenutku kada prestanemo da budemo sopstveni kritičar i postanemo svoj najbolji saveznik.

Do sledeće kolumne, grlim vas glasom,

Ana