Koliko života potrošite u pokušaju da donesete savršenu odluku?

Postoje odluke o kojima vredi da dugo promišljate. Da li da promenite posao, da li da prekinete vezu, da li da se preselite, uložite novac, prihvatite veliku poslovnu priliku ili odustanete od projekta u koji ste uložili godine? Međutim, postoje i one druge, mnogo manje, koje ne menjaju život, a kojima se ipak poklanja iznenađujuće mnogo vremena. Koji hotel izabrati između dva podjednako dobra, šta naručiti u restoranu, koji proizvod kupiti, gde otići na odmor? Kao da negde među svim tim mogućnostima postoji jedna savršena i kao da će još deset minuta razmišljanja, još jedna recenzija ili još jedno poređenje konačno otkriti koja je to.

Eni Djuk je nekadašnji profesionalni pokeraš. Danas piše i bavi se psihologijom odlučivanja. Što se odluka tiče, njeno mišljenje je da bi većinu odluka trebalo donositi brže. Njena ideja na prvi pogled deluje neobično, jer je brzina danas vrlina, baš kao i sklonost ka promišljanju. Djuk ne zagovara brzopletost. Govori o trenutku kada razmišljanje prestaje da donosi novu vrednost. Najveći deo posla, kako je napisala, obavljen je kada ste odvojili loše mogućnosti od dobrih. Kada pred vama ostanu dve ili tri opcije koje su dovoljno dobre, pokušaj da među njima pronađete onu savršenu više nije racionalnost već potreba da budete sigurni da nećete pogrešiti.

Djuk to naziva „strategijom jelovnika”. Kada otvorite meni, relativno brzo odbacite ono što ne volite, ono što ne možete da jedete i ono što vam tog dana ne prija. Problem nastaje kada ostanu tri jela koja biste rado pojeli, a vi narednih petnaest minuta pokušavate da utvrdite koje će vam doneti najveće zadovoljstvo. Verovatno to ne možete znati. Možete samo izabrati jedno i probati ga. Naizgled banalan primer krije mnogo ozbiljniju ideju: možda se ista greška ponavlja i u drugim oblastima života. Kada je veoma teško izabrati između dve dobre mogućnosti, možda problem nije u tome što je odluka previše važna. Možda su mogućnosti jednostavno toliko slične da izbor neće napraviti veliku razliku.

Zašto se toliko plašite pogrešnog izbora?

Ako birate između Pariza i Rima, a oba grada želite da posetite, možete danima da studirate vodiče, da upoređujete restorane, muzeje, cene hotela i vremensku prognozu. Na kraju ćete možda imati više informacija, ali ne nužno i bolju odluku. Djuk u tome vidi nešto što je naučila kroz poker: postoje situacije u kojima gotovo da nema ozbiljnog gubitka. Koju god od dve dobre mogućnosti da izaberete, dobićete nešto što želite.

„Kada je odluka veoma teška, ponekad je zapravo laka. Ako je teško zato što nemate dovoljno informacija ili još ne znate šta vam je zaista važno, treba da zastanete. Ali, ako je teško zato što su obe mogućnosti gotovo podjednako dobre, dodatno razmišljanje možda više nema čemu da služi”, piše Djuk.

Iza potrebe da se pronađe savršena opcija često se krije još nešto: želja da unapred obezbedite dobar rezultat. A upravo tu nastaje jedna od najvećih grešaka u razmišljanju o odlukama. Ljudi kvalitet odluke gotovo spontano procenjuju prema tome kako se završila. Ako je ishod bio dobar, zaključuju da je odluka bila pametna. Ako se završilo loše, vraćaju se unazad i pronalaze trenutak u kome je navodno trebalo izabrati drugačije. Eni Djuk za ovu grešku koristi izraz ishod ili procenjivanje odluke prema rezultatu, umesto prema procesu kojim je donesena.

Problem je u tome što dobra odluka može imati loš kraj, baš kao što loša odluka ponekad može da se završi iznenađujuće dobro. „Ako postoji 75 odsto verovatnoće da će neki izbor doneti dobar rezultat, racionalno je izabrati ga. Ali, tih 75 odsto istovremeno znači da će u četvrtini slučajeva rezultat biti loš. Kada se to dogodi, odluka zbog toga nije retroaktivno postala pogrešna. Postala je samo jedan od slučajeva u kojima se ostvarila manje verovatna mogućnost. Isto važi i u obrnutom smeru. Neko može preuzeti potpuno nepromišljen rizik, imati sreće i posle toga biti uveren da je upravo rezultat dokazao koliko je odluka bila dobra”, piše nekadašnja pokerašica.

Ta razlika postaje još važnija kada procenjujete svoju prošlost. Posle događaja uvek znate više nego pre njega. Danas vidite posledice, poznajete reakcije drugih ljudi i znate informacije koje u trenutku odlučivanja možda nisu postojale. Zbog toga je lako pogledati unazad i pomisliti: „Trebalo je da znam.” Mnogo je poštenije pitanje: šta ste tada zaista mogli da znate? Da li ste imali dovoljno informacija? Da li ste razmotrili ono što je bilo moguće predvideti? Da li ste ignorisali nešto važno ili ste, sa znanjem koje ste tada imali, napravili razuman izbor? Odluka bi trebalo da se procenjuje prema onome što je bilo poznato kada je donesena, a ne prema informacijama koje je doneo njen završetak.

Shutterstock.com

Ni iskustvo nije dovoljno

Postoji još jedna utešna rečenica kojoj se često veruje: iskustvo je najbolji učitelj.

Djuk ovu poslovicu ne odbacuje, ali je prilično komplikuje. Iskustvo jeste neophodno za učenje, ali pojedinačno iskustvo može da nauči nečemu potpuno pogrešnom.

Jednom preuzmete rizik i on se isplati, pa zaključite da treba češće rizikovati.

Jednom nekome verujete i budete povređeni, pa odlučite da više nikome ne treba verovati.

Jedan posao se pokaže kao greška, i čitavu vrstu sličnih prilika počnete da izbegavate.

Jedna odluka donese veliki uspeh, pa isti obrazac pokušavate da ponavljate godinama, iako su se okolnosti promenile.

Ljudski um teško posmatra iskustvo kao veliku zbirku podataka. Život je niz događaja, dolaze jedan za drugim, a svaki nosi emociju i potrebu da mu se pripiše značenje. Zato se prethodna uverenja ponekad menjaju previše brzo, a ponekad se ne menjaju ni kada bi trebalo. Ako novo iskustvo potvrđuje ono u šta se već veruje, lako postaje „dokaz”. Ako isto uverenje dovodi u pitanje, mnogo lakše se pronađe razlog zbog koga je taj slučaj izuzetak. Iskustvo zato, samo po sebi, ne garantuje mudrost. Mudrost zahteva sposobnost da se jedan događaj ne pretvori odmah u pravilo za ostatak života.

Isto važi i kada, recimo, odluke donosite sa drugim ljudima. Tuđa perspektiva može biti dragocena upravo zato što nije vaša, ali ljudi je često pokvare u startu. Kada nekome kažete: „Mislim da bi trebalo da prihvatim ovaj posao, deluje kao sjajna prilika, šta ti misliš?”, već ste mu ponudili svoj zaključak. Sagovornik sada ne razmatra problem sa nulte tačke, objektivno. Zna šta želite da čujete, zna čemu ste naklonjeni i možda će, čak i nesvesno, svoje mišljenje prilagoditi vašem. Ako zaista želite drugačiju perspektivu, korisnije je da druga osoba kaže šta misli pre nego što sazna šta mislite vi.

Za Eni Djuk bolje odlučivanje nije tehnika kojom se obezbeđuje život bez pogrešnih ishoda. Takav život ne postoji. Ne možete imati sve informacije, predvideti svaku okolnost, niti ukloniti slučajnosti. Možete samo pokušati da napravite dobar proces: razlikovati važne odluke od onih kojima dajete previše značaja, ne tražiti savršenu opciju tamo gde postoji nekoliko dovoljno dobrih, proveriti šta zaista znate, saslušati mišljenje koje nije unapred zaraženo vašim, i ne dozvoliti da jedan dobar ili loš rezultat postane konačni sud o tome koliko ste dobro razmišljali.

Zrelost u odlučivanju ne dolazi onda kada naučite kako da uvek izaberete dobro. Dolazi kada prihvatite da dobar izbor i dobar ishod nisu isto. Možete pažljivo da razmislite, pa da pogrešite. Možete da donesete razumnu odluku i da izgubite. Možete da uradite sve kako treba, a ipak da dobijete ono čemu se niste nadali. To ne znači da je razmišljanje bilo uzaludno. Znači samo da deo života, ma koliko ga analizirali, nikada neće biti potpuno pod kontrolom.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com