Život kojim želim da žive naša deca
Ne postoji novac, niti kućna pomoćnica, brat, sestra, rođak – da zameni komšiju
Zašto volim svoju zemlju? Zato što imam komšinicu.
Na slavi si uvek glavni gost, komšinka
Ne postoji novac, niti kućna pomoćnica, brat, sestra, rođak – da zameni komšiju.
Kad kasniš sa posla, a deca nisu ponela ključ, kad dođe poštar, a tebe nema, kad ti zafali pa na primer sve… od igle, laka za nokte, brašna, dva jajeta, laka za kosu, zlatnih cipela, ramena za plakanje, špijuna za žurku kod tebe, nenadanih gostiju, tankih čarapa, skijaškog odela, flaše vina…
Dobijala sam ručak kad sam bolesna, besomučno su mi čuvali decu dok stignem sa puta, kuvala sam ja duple i troduple ručkove, subotom otvarala kad zvone u 8 sati „po tursku kafu”, jer naišao je svekar, a domaćini ne piju tursku kafu, prisluškivala sam ko je došao kod sina na gajbu dok su oni u vikendici.
Nikad komšinica nije ispekla krofne samo svojoj deci, nikad nisam pekla kiflice samo svojim ukućanima.
Na slavi si uvek glavni gost, komšinka.
Ja svedočim ljubavi između ljudi i to je život kojim želim da žive naša deca.
Nek pada kiša, da i nama trava bude zelena kao na Vimbldonu. Da slušamo svoju dušu i budemo pobednici, ne samo na Vimbldonu.
Danas slušamo Đavole – Pričaj mi o ljubavi. Neno Belan, za sve nas devojke.
Pasta na mediteranski način, taman uz sve ovo. Može i za ceo sprat.