Svima treba mir

Razmišljam, kraj godine, gde smo, šta smo, kako ćemo dalje? Podeljeni, sami, tražimo razloge za raspravu

Ludo neko vreme. Svađe, rasprave, diskusije. Svako svakog gleda popreko. Muškarci za volanom sviraju i ljutitim pokretima glavom pokazuju negodovanje kad vozim mali auto, kad vozim veliki auto, kad vozim bilo kakav auto…

Pusti, nervozan je, težak čovek, šef mu je đubre, žena ga ne razume, tašta ga maltretira, oženio mlađu pa se sad sekira, oženio stariju pa gleda mlađe, oženio svoju ispisnicu, pa ona baba a on dečkić, deca nevaspitana, bez poštovanja, komšinica navalentna, vazduh zagađen, žene ljute. Čudan neki svet, muškarci idu u kladionicu kao u igraonicu, nikom nije čudno. Kocka kao lifestyle.

Sve je toliko neizvesno da igramo sve na crveno-crno. Uzmi ili ostavi.

Šta je lakše? Šta je zdravije? Šta je moralnije? Ostaviti, napustiti, bez ljubavi živeti. Stvarati u zajednici, s mukom, ćutati, trpeti, kuvati ručak i gutati suze. Vozim auto, liju mi suze niz obraze. Razmišljam, kraj godine, gde smo, šta smo, kako ćemo dalje? Podeljeni, sami, tražimo razloge za raspravu.

Podignem pogled i vidim, ipak sunce sija, lipe još uvek lisnate, visoke i uspravne

Podignem pogled i vidim, ipak sunce sija, lipe još uvek lisnate, visoke i uspravne. Dremaju i spremaju se na sledeći procvat i miris.

Spremam se i ja na kratku dremku. Da stanem posle i ostanem, odmorna pored lipe, visoka, dignem glavu i procvetam u 1000 mirisa.

Svima treba mir. Da u miru posedimo sa samim sobom. Ja sa tobom.

Nedeljom mi dođe mama, pa pijemo kafu i poslužim slatko od šumskih jagoda. Jedem ga krišom, velikom kašikom. Samo da bih sebe razumela, bolje, naravno. Kao eksperiment.

Sebi za ljubav pečem patku u pomorandžinom sosu. Kuvan kesten i crveni kupus, prilog.

Da li te raduje što mi srce igra kad pomislim na tebe?