Svi u Zemun

Želim da idem sledeće godine u Kopenhagen, Moskvu, Oslo. Ne mora isključivo ovim redom, a ne mora ni sve u jednoj godini

Svi pričaju o tome koliko im nedostaju duga putovanja, a meni ne. Kad ideš na istok, prvi dan si okej, sve misliš baš se dobro držiš, pa onda krene igranka, pa tri noći gledaš u plafon sa sve tabletama melatonina. Sećam se, u Šangaju sam pročitala tri knjige pokušavajući da stignem vremensku zonu. Neće ona mene, neću ja nju.

Sećam se putovanja u Njujork. Mesecima sam planirala put, čim sletim, pravac hotel, pa izlazak… naravno, džez klub na kraju. To se završilo mojim spavanjem na ramenu veselog Portorikanca i tako se nastavilo prvih i jedinih sedam dana. Bila sam čila i vesela u pogrešno vreme dana, a pospana za bilo koje objašnjenje turističkog vodiča u podne.

Znam, sve bi bilo bolje da sam ostala barem tri nedelje. Avaj, živim život na Balkanskom poluostrvu, pa skakanje s kontinenta na kontinent nije zgodno.

Živim život na Balkanskom poluostrvu, pa skakanje sa kontinenta na kontinent nije zgodno

Preostaje nam putovanje jug/sever, te danas glasamo za ponuđeno. Želim da idem sledeće godine u Kopenhagen, Moskvu, Oslo. Ne mora isključivo ovim redom, a ne mora ni sve u jednoj godini…

Nešto razmišljam, možemo ipak svi u Zemun. Poseban, tajanstven, otmen, kulturan, raznolik, prijateljski nasmejan.

Taman star, dovoljno moderan.

Godinama te nagovaram da se šetamo pored Kapetanije, a želim i da me voziš čamcem po Dunavu.

Sledećeg septembra dočekaćemo zalazak sunca i gledaćemo u stari Beograd sa vode, labudovi će preletati iznad nas.

Ponovo slušam Ponkijelija (Ponchielli) – Dance of the Hours.

Pečem pitu od bundeve danas. Bojim se, poješću ceo pleh.

Imam široki džemper.

Da li se osmehneš kad pomisliš na mene?