Ilustracija koja prikazuje ženu pod stresom, ruke je prekrstila na knjizi i sagla glavu, a drugi par ruku lebdi u vazduhu, figurativno i ne znaju šta će pre da dohvate budilnik, zaliju cveće itd.

Sindrom sagorevanja: definicija, simptomi, faktori rizika, posledice, epidemiološke karakteristike, dijagnoza, terapija i prevencija

Sagorevanje (engl. burnout) je sve češći fenomen koji se povezuje sa poslom, a koji nastaje kao posledica dugotrajne izloženosti stresu na random mestu. Ljudi svih profesija mogu doživeti sindrom sagorevanja, koji može da ima psihičke, fizičke i profesionalne posledice, pa čak da dovede i do suicida.

Zbog sve češće pojave sindroma sagorevanja, u daljem tekstu možete se upoznati sa novim stavovima SZO po pitanju sagorevanja na poslu, kao i sa simptomima, faktorima rizika, posledicama, načinom dijagnostikovanja, epidemiološkim karakteristikama, terapijom i prevencijom.

Burnout – Najvažnije činjenice

Sindrom sagorevanja (engl. burnout syndrome) je čest fenomen koji se povezuje sa poslom koje lice obavlja. Posledica je dugotrajne/hronične izloženosti stresu na radnom mestu. Profesionalni stres se smatra faktorom rizika kako za zdravlje, tako i za bezbednost zaposlenog lica. Nivo stresa kome su izložena zaposlena lica zavisi od vrste posla i lične percepcije stresa. Takođe, loši organizacioni faktori i loši uslovi radnog okruženja su najčešći izvori profesionalnog stresa.

Sindrom sagorevanja karakterišu četiri grupe simptoma: fizički (npr. glavobolja, zamor, poremećaj sna i apetita, gastrointestinalni poremećaji), emocionalni (npr. osećanje bespomoćnosti, emocionalna iscrpljenost, osećanje krivice, depresivnost, anksioznost i razdražljivost), bihevioralni (npr. cinizam, agresivnost, zloupotreba alkohola, droga ili sredstava za smirenje) i interpersonalni problemi (npr. negativan odnos prema onima kojima se pruža pomoć, fizičko i emocionalno udaljavanje od obolelih i intelektualizacija).

Posledice sindroma sagorevanja su brojne: neproduktivnost i neefikasnost u radu, apsentizam (povećano izostajanje sa posla), zavisnost od supstanci, suicid itd.

Sindrom sagorevanja na poslu čini 10 odsto svih profesionalnih bolesti, a samo 39 odsto zemalja je priznalo ovaj fenomen kao profesionalnu bolest.

Treba kontinuirano raditi na ranom otkrivanju sindroma sagorevanja, kao i njegovom pravovremom tretmanu.

Ako do sagorevanja dođe, nekada je potrebno da lice promeni položaj ili da započne sa novim poslom da bi se realizovao potpuni oporavak. Ključne preventivne mere su: razgovarajte o problemima na poslu, pravite redovne pauze na poslu, koristite godišnji odmor, naučite meditaciju, opredelite se za zdrave stilove života – hranite se zdravo, vežbajte, obezbedite dobar san itd.

Ko je najizloženiji riziku od sagorevanja na poslu?

Sagorevanje (engl. burnout) je stresni sindrom na poslu koji je rezultat hronične izloženosti stresu na poslu. Termin je početkom 1970-ih uveo psihoanalitičar Frojdenberger (Freudenberger), a kasnije su ga Maslahova i saradnici definisali. Sastoji se od tri kvalitativne dimenzije (emocionalna iscrpljenost, cinizam i depersonalizacija) koje smanjuju profesionalnu efikasnost i lično dostignuće. Dobro je poznato da se sagorevanje javlja u svim profesijama.

Često se navodi da su zdravstveni radnici posebno izloženi riziku od sagorevanja. Ovo može imati značajne negativne lične (zloupotreba supstanci, prekinuti odnosi, pa čak i samoubistvo), ali i važne profesionalne posledice, kao što je niže zadovoljstvo pacijenata, narušen kvalitet nege, čak može dovesti i do medicinskih grešaka, koje potencijalno završavaju tužbama za nesavesnost, sa značajnim troškovima. Uočeno je da zdravstveni radnici doživljavaju više nivoe stresa na poslu od zaposlenih opšte populacije. Incidencija sindroma sagorevanja je veća kod kliničkih lekara nego lekara koji se bave preventivnom medicinom. Takođe, lekari porodične, interne i urgentne medicine imaju najveći rizik od pojave sindroma sagorevanja na radu, u odnosu na druge specijalnosti. U istraživanju spovedenom u Švajcarskoj, uočeno je da žene i medicinske sestre češće imaju sindromom sagorevanja u odnosu na muškarce i lekare.

Podaci o prevalenciji sagorevanja, dobijeni iz 19 članaka, koji obuhvataju 11.306 farmaceuta iz osam zemalja, pokazuju da je više od polovine (51%) farmaceuta iskusilo sagorevanje. Najčešći uzroci sagorevanja su duže radno vreme, nedovoljno profesionalno iskustvo, veliki broj pacijenata i recepata, prekomerno opterećenje i loša ravnoteža između posla i života. Pandemija kovida-19 negativno je uticala na izgaranje i bezbednost farmaceuta. Niža stopa sagorevanja farmaceuta dovodi se u vezu sa njihovim uključivanjem u obrazovanje i obuku, boljim pristupom resursima za upravljanje sagorevanjem, savladavanjem veština komunikacije itd.

Stres na radnom mestu je čest i poznat problem među nastavnicima na različitim obrazovnim nivoima, kao i među predškolskim vaspitačima. Uočeno je da nastavnici koji prijavljuju visok nivo stresa na radnom mestu pružaju učenicima niži stepen emocionalne i obrazovne podrške, mogu da imaju smanjene radne performanse i povećano izostajanje sa posla. Takođe, sagorevanje može da dovede do negativne atmosfere u predškolskoj/školskoj ustanovi, koja doprinosi lošijem napredovanju dece i njihovom kasnijem problematičnom ponašanju. Kao vodeće uzroke stresa, većina navodi preterani administrativni rad, veliki broj dece u grupi, male radne prostorije pretrpane stvarima, nedostatak adekvatnih nastavnih materijala, niska primanja itd. Nastavnici/vaspitači su u svakodnevnom radu u obavezi da neprestano ostvaruju komunikaciju sa svojim nadređenima, kolegama, roditeljima, kao i da ispunjavaju njihova očekivanja. Zbog osetljivosti populacije sa kojom rade, česti su nesporazumi i sa kolegama i sa roditeljima.

Sve češće se govori i o akademskom sagorevanju, koje se može definisati kao negativna emocionalna, fizička i mentalna reakcija na produženo učenje koja rezultira iscrpljenošću, frustracijom, nedostatkom motivacije i smanjenom sposobnošću u školi. To je kulminacija mnogih nedelja ili meseci učenja istog materijala ili rada na istom projektu, ili kontinuiranih godina školovanja. Ovo ne treba mešati sa povremenim osećajem frustracije kada se uči satima uzastopno ili umorom od cele noći provedene u učenju. To je više hronično stanje usled dugotrajnog učenja ili rada u školi. Akademci lako mogu da prepoznaju sagorevanje jer se obično osećaju iscrpljeno bez obzira koliko dugo spavaju, što dovodi do umora i nesanice, nedostatka motivacije za pohađanje nastave, nedostatka inspiracije i kreativnosti, gubljenja poverenja u akademske sposobnosti; takođe, oni nisu u stanju da ispoštuju važne rokove, ne mogu da se koncentrišu na rad i predavanja, predaju se lošim navikama (prejedanje, prekasno buđenje, grizenje noktiju, sedentaran način života i dr.), osećaju pojačanu bol i napetost u telu, mogu imati glavobolju, bol u mišićima, a mogu se javiti i različite bolesti (depresija, anksioznost, kardiovaskularne tegobe itd.).

Takođe, istraživanja pokazuju da žene češće doživljavaju sagorevanje na radu nego muškarci. Međutim, ova veza može da bude pod uticajem činjenice da se žene više, u odnosu na muškarce, bave određenim zanimanjima (npr. medicinski tehničari su češće žene). Rezultati metaanalize, koju su sproveli Giljermo Kanjadas de la Fuente (Guillermo Cañadas de la Fuente) i saradnici, sprovedene na uzorku medicinskih tehničara, pokazali su da muškarci, samci ili razvedeni, kao i oni koji nemaju decu, imaju najviše nivoe sagorevanja na radu. Prema jednom broju istraživača, zaposlena lica koja žive sama imaju veći nivo sagorevanja na radu, a prema drugima zaposleni u braku.

Zbog svega navedenog, budnost za fenomen sindroma sagorevanja, uz brzo prepoznavanje, zajedno sa razvojem adekvatnih ličnih i organizacionih strategija suočavanja sa ovim važnim problemom savremene zdravstvene zaštite, od suštinskog su značaja. Poslednjih deset godina beleži se sve veće interesovanje za ovu temu sa eksponencijalnim rastom broja publikovanih naučnih radova koji se bave ovom tematikom. Raste broj objavljenih radova o sindromu sagorevanja kod studenata, socijalnih radnika, učitelja, nastavnika, medicinskih sestara, zdravstvenih tehničara, farmaceuta, negovateljica, kao i brojnih drugih profesija.

Sindrom sagorevanja – definicija

Usvajanjem nove Međunarodne klasifikacije bolesti (MKB) – XI revizija (engl. International classification of diseases – ICD – XI revision), od strane Svetske zdravstvene organizacije (SZO) 2019. godine, po prvi put se u listi dijagnoza povezanih sa zaposlenjem ili nezaposlenošću detaljno opisuje burnout ili sagorevanje:

• „QD80 Problem povezan sa nezaposlenošću

• QD81 Problem povezan sa promenom posla

• QD82 Problem povezan sa pretnjom gubitka posla

• QD83 Problem povezan sa uslovima zapošljavanja

• QD84 Profesionalna izloženost faktorima rizika

QD85 Burnout

• QE50.2 Problem povezan sa međuljudskim odnosima na poslu

• QD8Y Drugi specifikovani problemi povezani sa zaposlenjem ili nezaposlenošću

• QD8Z Probem povezan sa zaposlenjem ili nezaposlenošću, neoznačen”.

Sagorevanje je uvršćeno u poglavlje pod nazivom „Faktori koji utiču na zdravstveno stanje ili kontakt sa zdravstvenim službama”, a odnosi se na razloge zbog kojih se osobe obraćaju zdravstvenim službama. Sagorevanje se odnosi samo na pojave u vezi s poslom, a ne i za izgaranje u drugim oblastima života. Na osnovu ove klasifikacije, sagorevanje predstavlja profesionalni fenomen, a nije bolest ili zdravstveno stanje. Prema preporuci SZO, od januara 2022. godine, treba započeti sa korišćenjem nove MKB. Važno je napomenuti da je sagorevanje uključeno i u prethodnu, X reviziju MKB, ali u novoj verziji sagorevanje je opisano mnogo detaljnije.

Burnout ili sindrom sagorevanja je „sindrom koji se konceptualizuje kao rezultat hroničnog stresa na radnom mestu koji nije uspešno kontrolisan”. Ovaj sindrom karakteriše „osećaj iscrpljenosti ili nedostatka energije, povećana mentalna distanca od posla ili osećanja negativnosti ili cinizma u vezi s poslom i smanjena profesionalna efikasnost”. Sagorevanje, usled dugotrajnog nekontrolisanog stresa, ima negativne efekte na mentalno zdravlje zaposlenih, te se kod osoba javljaju anksioznost, depresija, nisko samopouzdanje, kao i zloupotreba supstanci i suicidalne ideje.

Sindrom sagorevanja – istorijat

Reč burnout je prvi put iskorišćena 1961. godine u naslovu romana Grejema Grina (Graham Greene) A burnt-out case (kod nas objavljenog pod naslovom Gubave duše). Glavni junak ovog romana napušta dotadašnji način života, tj. život čuvenog arhitekte, jer više ne oseća zadovoljstvo u poslu (umetnosti) i odlazi u Kongo (koloniju leproznih). U Kongu, otkriva se da ima bolest uma odnosno „sagorevanje”.

Burnout kao stručni termin prvi je iskoristio, tek 1974. godine, Herbert Frojdenberger (engl. Herbert Freudenberger). U knjizi Burnout: The High Cost of High Achievement, on definiše sagorevanje kao „nestanak motivacije ili podsticaja, posebno kada nečija posvećenost cilju ili vezi ne daje željene rezultate”. Međutim, osnove sindroma sagorevanja je, pored njujorškog psihologa i psihoanalitičara Herberta Frojdenbergera, postavila i psiholog Kristina Maslah (engl. Christina Maslach).

Kristina Maslah definiše sagorevanje kao „psihološki sindrom iscrpljenosti, depersonalizacije i profesionalne neefikasnosti i neostvarenosti, što je posledica dugotrajne izloženosti međuljudskom stresu na poslu”. Ova definicija je korišćena u najvećem broju publikovanih radova o sindromu sagorevanja. Sindrom sagorevanja dovodi do toga da zaposleno lice nije u mogućnosti da obavlja uobičajne radne zadatke. Iscrpljenost nastaje kao rezultat dugotrajne izloženosti stresu i vodi do profesionalne neefikasnosti, tako da se lice udaljava od klijenata i kolega sa posla. Pored emocionalne, prisutna je i fizička iscrpljenost. Osoba ne oseća više zadovoljstvo u radu, nego mu posao postaje teret, a neostvarivanje uobičajenog učinka na poslu stvara mu osećaj krivice i neuspešnosti.

Kristensen i saradnici dopunjuju definiciju sindroma sagorevanja, koju je dala Maslahova, tako što je definišu kroz tri sledeće dimenzije: lično sagorevanje, sagorevanje povezano sa poslom i sagorevanje povezano sa klijentima. Takođe, mnogi drugi su definisali sindrom sagorevanja. Pajns i Aronson (engl. Pines and Aronson) su naveli da je sindrom sagorevanja „stanje fizičke i emocionalne iscrpljenosti koje je rezultat dugotrajnog angažovanja u emocionalno zahtevnim situacijama na poslu”, a Šaufeli i Gringlas (engl. Schaufeli and Greenglass) kao „stanje fizičke, emocionalne i mentalne iscrpljenosti koje je rezultat dugotrajnog angažovanja u emocionalno zahtevnim situacijama na poslu”.

Sindrom sagorevanja simptomi

Sagorevanje je definisano kao „sindrom emocionalne iscrpljenosti, depersonalizacije i osećaja niskog ličnog postignuća koji dovode do smanjene efikasnosti na poslu”. Čini se da se sagorevanje javlja uglavnom u profesijama koje uključuju interakciju s ljudima, kao što su lekari, medicinske sestre, socijalni radnici i učitelji, ali je u međuvremenu sindrom opisan i u drugim profesijama. Čini se da je simptomatologija sagorevanja prilično složena, jer se čini da se sindrom razvija u nekoliko uzastopnih faza.

U početku, Frojdenberger je opisao njegov razvoj u modelu od 12 faza. Kasnije je ovaj model pojednostavljen, a trenutno se najčešće koristi petostepeni model (tabela 1). Ovaj model sa pet faza počinje fazom „medenog meseca” i karakteriše ga entuzijazam. Međutim, neizbežno, posle određenog vremena dolazi do prepoznavanja uticaja stresa na poslu, što može da dovede do stagnacije osobe ako se u ovoj fazi ne implementiraju pozitivne strategije suočavanja sa problemima. U trećeoj fazi, koju karakteriše dalje prisustvo stresa (hroničan stres), osoba sagledava da su neki dani teži od drugih. Život se svodi na posao i brigu o poslu, dok se porodica, društveni život i lični prioriteti zanemaruju i trpe i javljaju se uobičajeni simptomi stresa koji utiču na čoveka emocionalno, ali i fizički. Tako hroničan stres, u ovoj trećoj fazi, dovodi do frustracije. Pojedinci osećaju neuspeh i nemoć. Napori se vidljivo ne isplate, a utisak ili činjenica da se ne dobija dovoljno priznanja dovodi do toga da se neko oseća nesposobnim i neadekvatnim. To onda dovodi do četvrte faze, tj. apatije, gde dolazi do očaja i razočaranja. Ljudi ne vide izlaz iz situacije i postaju rezignirani i ravnodušni. Završna (peta) faza je sagorevanje kao stil života, sa razvojem sve većeg broja simptoma sagorevanja. Simptomi sagorevanja uzrokuju značajan fizički ili emocionalni problem i na kraju mogu navesti osobu da potraži pomoć.

Natpis burnout na žutoj kartici - burnout i nacrtana baterija koja je skoro ispražnjena.

Lista simptoma sindroma sagorevanja je dugačka i većina njih nije baš specifična za ovaj profesionalni fenomen, a prikazana je u tabeli 2. Simptomi su povezani sa različitim fazama razvoja sindroma sagorevanja. Možemo da razlikujemo upozoravajuće simptome u ranoj fazi (povećana posvećenost ciljevima i iscrpljenost), nakon čega sledi faza smanjene posvećenosti (prema pacijentima i klijentima, prema drugima uopšte, prema poslu, prema povećanim zahtevima), potom emocionalne reakcije i okrivljavanje (depresija, agresija), a na kraju dolazi do smanjenja kognitivnih performansi, motivacije, kreativnosti i rasuđivanja, izravnavanja emocionalnog, društvenog i intelektualnog života, psihosomatskih reakcija i očajanja.

Tabela 1. Najčešće korišćeni petostepeni model razvoja sindroma sagorevanja

Faza 1 Medeni mesec Entuzijazam    
Faza 2 Početak stresa Stagnacija  Fizička iscrpljenost   
Faza 3 Hroničan stres Frustracija  Fizička iscrpljenostMentalna i emocionalna iscrpljenost
Faza 4 Sagorevanje Apatija  Fizička iscrpljenostMentalna i emocionalna iscrpljenost
Faza 5 Sagorevanje kao stil života Intervencija  Fizička iscrpljenostMentalna i emocionalna iscrpljenost

Tabela 2. Simptomi u različitim fazama razvoja sindroma sagorevanja

Faza 1 Medeni mesec Entuzijazam  Zadovoljstvo poslom, prihvatanje odgovornosti, neobuzdani optimizam, posvećenost poslu, dokazivanje, slobodna kreativnost, visoka produktivnost  
Faza 2 Početak stresa Stagnacija  Cerebrovaskularni simptomi, nemogućnost fokusiranja, preosetljivost, smanjenje kvaliteta sna, nedostatak socijalnih interakcija, smanjena produktivnost, anksioznost, izbegavanje donošenja oduka, gubitak želja, glavobolja, zanemarivanje ličnih potreba  
Faza 3 Hroničan stres Frustracija  Perzistentni umor, odlaganje obaveza, ogorčenost, socijalno povlačenje, agresivno ponašanje, apatija, hronična iscrpljenost, smanjena seksualna želja, ciničan stav, poricanje problema, osećaj ugroženosti, osećaj pritiska  
Faza 4 Sagorevanje Apatija  Opsesija problemima, pesimističan pogled, fizički simptomi, sumnja u sebe, socijalna izolacija, hronična glavobolja, hronični gastrointestinalni problemi, zanemarivanje ličnih potreba, bekstvo od aktivnosti, promena ponašanja  
Faza 5 Sagorevanje kao stil života Intervencija  Hronična tugaHronična mentalna slabostHronična fizička slabostDepresija  

Sindrom sagorevanja – faktori rizika

Etiopatogeneza sagorevanja je multifaktorska. Različiti etiološki faktori doprinose nastanku sindroma sagorevanja (tabela 3). U svom revijalnom radu, Maslahova i sar. su 2001. godine kategorizovali faktore koji utiču na nastanak sindroma sagorevanja u dve velike grupe: individualni i situacioni.

Individualni faktori su:

a. Sociodemografske karakteristike (pol, godine starosti, bračni status, obrazovanje itd.)

b. Karakteristike ličnosti (otvorenost ka promenama, potreba za kontrolom, samopouzdanje, neuroticizam, agresivnost itd.)

c. Stavovi o poslu (očekivanja od posla, želja za uspehom i napredovanjem itd.)

Situacioni faktori:

a. Karakteristike radnog mesta (kvantitativni i kvalitativni zahtevi radnog mesta, dostupnost resursa, mogućnost podrške itd.)

b. Karakteristike posla (opis i vrsta posla, izloženost stresu, rad sa ljudima, kratki vremenski rokovi itd.)

c. Organizacione karakteristike (hijerarhija, pravila i norme, radni prostor, mogućnost napredovanja, sigurnost itd.)

Svi ovi faktori su uzeti u obzir u razmatranju razvoj različitih psiholoških modela za objašnjenje nastanka sagorevanja. Model kontrole potražnje za poslom (engl. job demand-control model) fokusira se na profil zadatka posla, model neravnoteže između truda i nagrade (engl. effort-reward imbalance model) fokusira se na ugovor o radu (napor naspram nagrade), a model organizacione nepravde (engl. organizational injustice model) fokusira se na pravednu organizaciju (nepravedne procedure i njihove interakcije).

Dodatni predloženi modeli su: model uklapanja osobe i okoline (engl. person-environment fit model), model karakteristika posla (engl. job characteristics model), dijateza-stres model (engl. diathesis stress model) i model zahtevi–resursi (engl. job demands resource model). Mnoštvo predloženih modela ukazuje na složenost sindroma sagorevanja i nijedan model nije sposoban da ugradi sve aspekte etiopatogeneze sagorevanja. Kao posledica toga, različite potencijalne uzročne faktore treba istražiti kada se radi o pojedinačnom slučaju sagorevanja.

Fišer (Fisher) je predložio model integracije etioloških faktora vezanih za ličnost zaposlenog i okolinu (engl. an integration model of personality-related and environment-related etiological factors), koji se smatra verovatnim i veoma izvodljivim.

Tabela 3. Etiološki faktori koji doprinose nastanku sindroma sagorevanja

Individualni faktori rizikaSituacioni faktori rizika
Mlađa životna dob, ženski pol, visok stepen posvećenosti, visok stepen savesnosti, visok stepen odgovornosti, samokritičnost, preterana privrženost poslu, perfekcionizam, idealizam, preterana ambicioznost, mazohističke tendencije, loša adaptacija na stres, neadekvatna podrška porodice, poremećen san, konflikt između privatnog i poslovnog života, ometanje posla zbog privatnih problema, visok stepen ljutnje, anksioznosti i usamljenosti, stres zbog loših međuljudskih odnosa itd.Prekomerno opterećenje poslom, produženo radno vreme, učestala pripravnost, loše radno okruženje i organizacija, obilna dokumentacija, odvajanje privatnog vremena za posao, nedovoljno nagrađivanje, ograničena interpersonalna saradnja, ograničena mogućnost napredovanja, kontradiktorne instrukcije, kratki rokovi, snažna hijerarhija, ograničena autonomija, nejasna pravila, nedovoljna socijalna podrška, malo pozitivnih povratnih informacija itd.

Sagorevanje na poslu posledice

Posledice sagorevanja su smanjeno zadovoljstvo poslom, izostajanje s posla, fluktuacija osoblja i cinizam. Ovi efekti na poslu često imaju reperkusije na lični život, kao što su osećaj nesreće, anksioznost, depresija, izolacija, zloupotreba supstanci, prekinute veze i razvodi.

Sagorevanje lekara može imati ozbiljnije profesionalne implikacije nego sagorevanje drugih profesija. Zaista, sagorevanje lekara je povezano sa neoptimalnim zbrinjavanjem pacijenata, što dovodi do nižeg zadovoljstva pacijenata i narušenog kvaliteta nege. Ovo može na kraju dovesti do medicinskih grešaka, sa potencijalnim tužbama za zloupotrebu i kasnijim parnicama.

Muškarac na poslu pod stresom, okružili su ga kolege. Podmecu mu mobilni da vidi poruku, ipad, izveštaje itd.

Prema rezultatima sistematskog pregleda iz 2017. godine, posledice sindroma sagorevanja mogu se podeliti u sledeće tri grupe:

  1. Fizičke posledice: hiperholesterolemija, dijabetes tipa 2, kardiovaskularne bolesti, muskuloskeletni bol, promene u doživljaju bola, zamor, glavobolja, gastrointestinalni i respiratorni problemi, ozbiljne povrede i prevremeno umiranje.
  2. Psihičke posledice: insomnija, depresivnost, korišćenje anidepresiva i psihoaktivnih lekova, hospitalizacija zbog mentalnih bolesti i psihičkih tegoba, samoubistvo.
  3. Profesionalne posledice: nezadovoljstvo poslom, izostajanje sa posla, prevremeni odlazak u penziju, prezentizam, niže zadovoljstvo pacijenata, narušen kvalitet nege, medicinske greške, tužbe za nesavesno obavljanje posla.

Takođe, interesantna je podela Grovera i saradnika iz 2018. godine. Oni su, u svom preglednom radu, posledice sagorevanja zdravstvenih radnika klasifikovali u tri grupe:

  1. Posledice sindroma sagorevanja na zdravstvene radnike: istrošenost u odnosu na medicinsku profesiju, veći procenat diskontinuiteta u radu, smanjena empatija, smanjena produktivnost, izbegavanje/neadekvatno ponašanje u odnosu na pacijente, niži moral u odnosu na kolege, zloupotreba lekova, alkohola i supstanci, posttraumatski stresni sindrom (PTSS), razvod, suicid, prevremena smrt, veći stepen zloupotrebe položaja, smanjeno zadovoljstvo poslom, smanjena povezanost sa drugim članovima tima, povećan rizik za akcidente.
  2. Posledice sindroma sagorevanja na pacijente: povećan rizik za ozbiljne medicinske komplikacije i greške, povećan rizik za incidente vezane za bezbednost pacijenta, loš kvalitet zdravstvene nege, nezadovoljstvo pacijenta, duži vremenski oporavak.
  3. Posledice sindroma sagorevanja na zdravstveni sistem: smanjena produktivnost, više bolovanja, veća fluktuacija zaposlenih, povećanje troškova.

Uticaj sindroma sagorevanja na produktivnost

Sagorevanje može značajno uticati na produktivnost na različite načine. Kada zaposleni dožive sagorevanje, njihov ukupni radni učinak i efikasnost imaju tendenciju da opadaju. Evo nekoliko načina na koje sagorevanje može da utiče na produktivnost:

1.    Smanjena energija i fokus

·       Izgaranje dovodi do fizičke i mentalne iscrpljenosti. Umor smanjuje sposobnost pojedinca da se koncentriše, donosi odluke i ostane fokusiran na zadatke.

·       Zaposleni se mogu boriti da održe isti nivo energije tokom radnog dana, što rezultira smanjenom produktivnošću.

2.    Porast broja grešaka

·       Sagorevanje narušava kognitivno funkcionisanje, pamćenje i pažnju na detalje.

·       Zaposleni koji su sagoreli imaju veću verovatnoću da će praviti greške, prevideti važne informacije i raditi ispod mogućnosti.

3.    Niža kreativnost i inovativnost

·       Sagorevanje guši kreativnost i sposobnost rešavanja problema.

·       Kada su zaposleni emocionalno iscrpljeni, teško im je da razmišljaju van okvira ili da smisle inovativna rešenja.

4.    Apsentizam i prezentizam

·       Izgaranje često dovodi do izostajanja sa posla (apsentizam) ili prezentizma (biti fizički prisutan, ali bez potpune angažovanosti).

·       Apsentizam direktno utiče na produktivnost smanjenjem raspoložive radne snage.

·       Prezentizam dovodi do smanjenja efikasnosti, jer su zaposleni fizički na poslu, ali ne doprinose efikasno.

5.    Zategnuti međuljudski odnosi

·       Sagorevanje može da izazove razdražljivost, promene raspoloženja i napete odnose sa kolegama.

·       Loša komunikacija i sukobi negativno utiču na timski rad i saradnju.

6.    Pad zadovoljstva poslom

·       Izgaranje narušava zadovoljstvo poslom i angažovanost.

·       Manje je verovatno da će neangažovani zaposleni uložiti napore ili uraditi više, što utiče na ukupnu produktivnost.

7.    Duže vreme oporavka

·       Sagorevanje produžava vreme oporavka nakon stresa na poslu.

·       Zaposlenima je potrebno više vremena za obnavljanje energije, što može dovesti do kašnjenja u izvršavanju zadataka.

8.    Visoke stope obrta

·       Izgaranje doprinosi fluktuaciji zaposlenih.

·       Kada se zaposleni osećaju preopterećeno i nepodržano, mogu tražiti druge prilike za posao, što dovodi do troškova zapošljavanja i gubitka produktivnosti.

Ukratko, rešavanje sagorevanja kroz podržavajuće prakse na radnom mestu, upravljanje stresom i obezbeđivanje ravnoteže između posla i privatnog života je ključno za održavanje produktivne radne snage.

Žena u kacelariji, sedi pred kompjuterom, ruke su joj savijene u pesnice i drži ih na čelu preko očiju.

Sindrom sagorevanja na poslu – dijagnoza

Izveštaj o proceni zdravstvene tehnologije iz 2010. godine, koji je naručio Nemački institut za medicinsku dokumentaciju i informacije, zaključio je da do danas ne postoji standardizovana i opštevažeća procedura za dijagnostikovanje sindroma sagorevanja. Dostupno je niz skrining alata za procenu sagorevanja. Najčešće korišćeni je Maslah inventar sagorevanja (engl. Maslach Burnout Inventory MBI). Drugi uključuju Meru zamora (engl. Tedium Measure), koji je kasnije preimenovan u Meru sagorevanja, Širom–Melamed upitnik sagorevanja (engl. Shirom–Melamed Burnout Questionnaire – SMBQ), Oldenburški inventar sagorevanja (engl. Oldenburg Burnout Inventory – OLBI), Kopenhaški inventar sagorevanja (engl. Copenhagen Burnout Inventory – CBI) i Školski inventar sagorevanja (engl. School Burnout Inventori – SBI). Ovi različiti upitnici su prilagođeni specifičnoj populaciji koja se proučava, u smislu jezika i kulture i specifičnih zanimanja. Svi oni dele sličan pristup gledanja na sagorevanje kao na višedimenzionalni konstrukt, koji se sastoji od tri glavne komponente, emocionalne iscrpljenosti, depersonalizacije i smanjenog ličnog postignuća (ili nezadovoljstva ličnim dostignućem). Problem je u tome što se granična vrednost za utvrđivanje sagorevanja određuje proizvoljno. Pored toga, dok se čini da je dimenzija emocionalne iscrpljenosti stalna karakteristika sagorevanja, čini se da to manje važi za dimenzije depersonalizacije i ličnog postignuća, koje izgledaju heterogeno, čime se smanjuje njihov značaj.

Trenutno postoji pet verzija MBI upitnika: Anketa o ljudskim uslugama (engl. Human Services Survey MBI-HSS), Anketa o ljudskim uslugama za medicinsko osoblje (engl. Human Services Survey for Medical Personnel – MBI-HSS (MP)), anketa prosvetnih radnika (engl. Educators Survey – MBI-ES), opšta anketa (engl. General Survey – MBI-GS) i opšta anketa za studente (engl. General Survey for Students – MBI-GS (S)). Upitnici se bave različitim dimenzijama sagorevanja. Skala emocionalne iscrpljenosti (EE) od devet stavki meri osećanja emocionalne preopterećenosti i iscrpljenosti. Skala se koristi u verzijama MBI-HSS, MBI-HSS (MP) i MBI-ES. MBI-GS i MBI-GS (S) koriste kraću verziju od pet stavki. Skala depersonalizacije od pet stavki procenjuje stepen bezličnog odgovora prema primaocima nege, lečenja ili usluge. Ova skala se koristi u verzijama MBI-HSS, MBI-HSS (MP) i MBI-ES. Skala ličnih postignuća od osam stavki meri osećanja kompetencije i postignuća u radu i koristi se u verzijama MBI-HSS, MBI-HSS (MP) i MBI-ES. MBI-GS i MBI-GS (S) dodatno ocenjuju cinizam (ravnodušnost prema svom radu) na skali od pet stavki i profesionalnu efikasnost (osećaj kompetencije i postignuća) na skali od šest stavki. Sve stavke se boduju na skali učestalosti od sedam nivoa: nikad (0), nekoliko puta godišnje ili manje (1), jednom mesečno ili manje (2), nekoliko puta mesečno (3), jednom nedeljno (4), nekoliko puta nedeljno (5) i svaki dan (6).

Trenutno, nijedan od alata za procenu sagorevanja ne pruža instrumente za diferencijalnu dijagnozu. Posebno je relevantna povezanost između sagorevanja i sindroma hroničnog umora i sagorevanja i depresije, jer svi entiteti dele prilično zajedničke simptome i sagorevanje je faktor rizika za razvoj depresije. Čini se da je sagorevanje povezano sa muskuloskeletnim oboljenjima kod žena i sa kardiovaskularnim oboljenjima kod muškaraca. Ove veze se ne objašnjavaju sociodemografskim faktorima, zdravstvenim ponašanjem ili depresijom. Druge studije sugerišu da hronično sagorevanje može biti faktor rizika za nastanak dijabetesa tipa 2 i hiperlipidemije. Osnovni neurobiološki mehanizmi za fizičke efekte sagorevanja su još uvek nepoznati. Nekoliko studija je istraživalo povezanost između sagorevanja i funkcionisanja osovine hipotalamus–hipofiza–nadbubrežne žlezde, ali rezultati nisu konzistentni i kliničke implikacije ovih nalaza tek treba da se utvrde. Trenutno nema čvrstih dokaza o kliničkoj koristi od bilo kojeg specifičnog biomarkera za sagorevanje.

Razlike između sindroma sagorevanja i depresije

Sagorevanje na poslu ima simptome slične nekim mentalnim zdravstvenim stanjima, kao što je depresija. Simptomi depresije takođe uključuju gubitak interesovanja za stvari, osećanje beznađa, kognitivne i fizičke simptome, kao i misli o samoubistvu. Ključne razlike između sindroma sagorevanja i depresije se odnose na to gde i kada doživljavate simptome. Simptomi sagorevanja obično su fokusirani na posao, a depresija ima tendenciju da utiče na sve oblasti života (osoba će imati negativna osećanja i misli o svim aspektima života, a ne samo o poslu). Neophodno je uvek zatražiti pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje, jer osoba koja doživi sagorevanje ima veći rizik od razvoja depresije.

Sindrom sagorevanja – epidemiološke karakteristike

Zbog nepostojanja opšte prihvaćene definicije sindroma sagorevanja, njegovog multifaktorskog porekla i nejasnoće, kao i zbog subjektivnosti dijagnostičkih kriterijuma, teško je dobiti jasan i tačan podatak o prevalenciji (učestalosti javljanja) sagorevanja u opštoj populaciji. Procenjuje se da oko 20 odsto radno aktivnog stanovništva ima sindrom sagorevanja, ali ova procena u velikoj meri zavisi od graničnih vrednosti koje definišu težak oblik sagorevanja.

Finska studija, koja posmatra vezu između nivoa sagorevanja i sociodemografskih faktora, pokazala je samo male razlike između različitih proučavanih grupa stanovništva po pitanju incidencije sagorevanja. Uočen je porast incidencije sagorevanja sa starenjem. Takođe, kod žena je sagorevanje češće bilo povezano sa višim obrazovanjem i socioekonomskim statusom, a kod muškaraca sa bračnim statusom.

Incidencija sagorevanja varira širom sveta. Na primer, u Evropi se primećuje velika razlika između incidencije sagorevanja u zemljama Evropske unije (10%) i zemljama koje nisu članice Evropske unije (17%). U zemljama Evropske unije, incidencija sagorevanja se kreće od 4,3% u Finskoj do 20,6% u Sloveniji, a u zemaljama van Evropske unije od 13% u Albaniji do 25% u Turskoj. Ova studija je, takođe, ukazala na pozitivnu vezu između učestalosti sagorevanja i opterećenja na poslu. Kvalitet života na nacionalnom nivou, zarada, stepen obrazovanja, poštovanje društvenih normi, a takođe i klima, mogu biti faktori koji se mogu individualno povezati sa pojavom sindroma sagorevanja.

Sindrom sagorevanja među lekarima

Pokazalo se da se sagorevanje javlja bez obzira na vrstu posla. Međutim, čini se da je incidencija veća kod lekara. U studiji koja je upoređivala učestalost sagorevanja između američkih lekara i kontrolnog uzorka populacije, autori su uočili da je incidencija sagorevanja značajno veća kod lekara (37,9%) nego u opštoj populaciji zaposlenih lica (27,8%). U najvećem riziku od sagorevanja bili su lekari sledećih specijalnosti: porodična medicina, opšta interna medicina i hitna medicina.

Prema podacima izveštaja pod nazivom Medscape National Physician Burnout and Suicide Report za 2020. godinu, takođe se uočava visoka stopa sagorevanja kod lekara, oko 43%, što je i dalje prilično slično incidenciji od 46% registrovanoj 2015. i 39,8% 2013. godine. Dok se većina studija slaže sa činjenicom da nema razlike u incidenciji u odnosu na pol, podaci iz Medscape National Phisician Report-a pokazuju da se sindrom sagorevanja češće javlja kod žena lekara nego muškaraca (2015. godine, 51% žena i 43% muškaraca; 2020. godine, 48% žena i 37% muškaraca). Interesantno je da u odnosu na pol postoje razlike u prisustvu različitih simptoma. Studija koja je obuhvatila lekare opšte prakse je pokazala da se iscrpljenost i umor podjednako javljaju kod oba pola. Međutim, osećaj neefikasnosti je češće bio prisutan kod žena nego muškaraca. Uočava se da muškarci lekari manje sumnjaju u kvalitet svog rada nego žene.

Teško je imati tačnu procenu incidencije (učestalosti javljanja) sagorevanja kod lekara. Nedavni sistematski pregled koji je uključivao 182 studije, objavljene između 1991. i 2018. godine i koje je uključio 109.628 pojedinaca iz 45 zemalja, ukazao je na značajnu varijabilnost u procenama prevalencije sagorevanja među lekarima, u rasponu od 0% do 80,5%. Ovakve razlike su rezultat postojanja značajnih razlika u definisanju sindroma sagorevanja i primenjenim alatkama koje se koriste za procenu ovog fenomena. U ovoj studiji nisu uočene relevantne veze između sagorevanja i demografskih faktora ispitanika.

Prema izveštaju Medscape National Physician Burnout and Suicide Report, 29 medicinskih specijalnosti je rangirano prema incidenciji sagorevanja. Najveća incidencija sagorevanja je bila među zaposlenim lekarima na urologiji (54%), neurologiji (50%) i nefrologiji (49%), a najmanja na opštoj hirurgiji (35%), psihijatriji (35%) i ortopediji (34%). Učestalost sagorevanja kod anesteziologa je bila na 16. mestu i iznosila je 41%, a kod lekara urgentne medicine (43%) na 14. mestu.

Sindrom sagorevanje lečenje

Pristupi lečenju sindroma sagorevanja treba da budu vođeni težinom simptoma. Ako su oni manji i neznatni, preporučuju se mere kao što su promena životnih navika i optimizacija ravnoteže između posla i privatnog života. Ove mere podrazumevaju: oslobađanje od stresora, oporavak kroz relaksaciju i sport i „povratak u stvarnost” u smislu napuštanja ideja savršenstva. Ako su simptomi sagorevanja izraženi, preporučuju se psihoterapijske intervencije. Takođe, nekada se mogu prepisati antidepresivi, po mogućstvu u kombinaciji sa psihoterapijom. U nekim slučajevima, promena položaja ili potpuno novi posao mogu biti neophodni da bi osoba počela da se oporavlja od sagorevanja.

Postoji nekoliko terapija za lečenje sagorevanja, ali sve sa nejasnim dokazima. Poseban akcenat stavlja se na efikasnost psihoterapije i psihosocijalnih intervencija za smanjenje sagorevanja. U većini studija, čini se da terapija kognitivnog ponašanja dovodi do poboljšanja emocionalne iscrpljenosti. Međutim, nedosledni su dokazi o efikasnosti upravljanja stresom i muzičke terapije. Fizikalna terapija se posebno ispituje, ali ne daje bolje rezultate od standardne terapije. Neki autori navode značajne efekte prirodnog oporavka. Potrebne su dalje studije da bi se procenila efikasnost različitih terapijskih opcija.

Sindrom sagorevanja – prevencija

Složenost interakcije svih prethodno razmatranih spoljašnjih i unutrašnjih faktora u razvoju sagorevanja naglašava značaj multifaktorskog pristupa u prevenciji sindroma. To znači da se treba pozabaviti i radnom okolinom i ličnošću i stavom prema radnoj situaciji. To podrazumeva ne samo sprovođenje mera na nivou poslodavaca i radnog okruženja, već i razvijanje i sprovođenje individualnih strategija suočavanja.

Osobe mogu primeniti različite strategije dobrog zdravlja kako bi se izborili sa simptomima sagorevanja. Prva strategija se fokusira na odnose; misli se na razumevanje važnosti odvajanja vremena za porodicu, prijatelje i druge značajne osobe. Ova strategija takođe uključuje aktivno razvijanje veza sa kolegama, da se sa njima podeli i razmisli o emocionalnim i egzistencijalnim aspektima. Drugi element koji može da promoviše blagostanje kod nekih ljudi je religija (duhovna praksa). Istraživanje je pokazalo da je čak 34 odsto osoba navelo ovaj aspekt kao važan, pa čak i suštinski. Treći element se bavi radnim stavom. Odnosi se na pronalaženje smisla i ispunjenosti u radu, kao i na aktivno biranje i ograničavanje radne prakse (npr. skraćenje radnog vremena, uključivanje u obrazovanje i/ili istraživanje itd.). Četvrta strategija se sastoji od prakse samopomoći, u kojoj pojedinac, pored profesionalnih i porodičnih obaveza, aktivno neguje lične interese i samosvest. Primeri takvih praksi su, između ostalog, vežbanje, joga, meditacija, aktivnosti samoizražavanja, adekvatna ishrana i san, redovna medicinska nega, stručno savetovanje itd. Peta strategija podrazumeva prilagođavanje specifičnoj životnoj filozofiji. Osoba treba da se ponaša u skladu sa naglaskom na ravnotežu između ličnog i profesionalnog života. Sve ove strategije treba primeniti u prevenciji razvoja sagorevanja.

Karakteristike posla i institucionalni faktori koji doprinose blagostanju su promovisanje autonomije, obezbeđivanje adekvatnih kancelarijskih resursa i pomoćnog osoblja i omogućavanje kolegijalnog radnog okruženja. Neophodno je omogućiti da osobe utiču na svoje radno okruženje, da učestvuju u organizacionim odlukama koje utiču na praksu i da imaju veću kontrolu nad svojim rasporedom rada. U cilju postizanja poslovnog blagostanja, konkretno treba raditi na: pružanju mogućnosti korišćenja fleksibilnog radnog vremena ili ostvarivanja rada od kuće, postavljanju realnih očekivanja, pružanju obuke za upravljanje stresom, praćenju radnog opterećenja, raspoređivanju zadataka na ravnomeran način, obezbeđivanju komunikacije između menadžmenta i zaposlenih, pružanju podrške zaposlenima koji su podložni burnout sindromu, promociji mentalnog zdravlja na radnom mestu, izgradnji pozitivnog i podržavajućeg timskog okruženja, podsticanju zaposlenih da koriste svoje godišnje odmore i redovno uzimaju kratke pauze tokom radnog dana, praćenju znakova sagorevanja među svojim zaposlenima i pružanju odgovarajuće podrške.