Roštiljanje: zov divljine i ostale letnje ekstravagancije
U ekipama koje povremeno roštiljaju, glavna faca božanstveno marinira krmenadle i ima šarmantne izgovore kad meso zagori
Postoji nešto čarobno u kuvanju pod otvorenim nebom. Jedinstvena priroda i miris hrane koja se sprema nesumnjivo utiču na dobro raspoloženje, ali uzbuđenje koje osećamo pored vatre, uprkos tome što nam od dima suze oči, možda dugujemo i dalekim precima koji su se sa nestrpljenjem radovali oprljenom komadu mesa, jer je to značilo duži život.
Iako danas znamo da šnicla sa žara ima i tamnu stranu kada je reč o zdravlju, nekada jednostavno ne možemo da odolimo mirisu i ukusu roštilja, a gurmanima sa jačim karakterom prepuštamo kuvanje specijaliteta u kotlićima, tanjiračama i ćupovima. Podsećamo i da sač i ražanj zahtevaju više žara i vremena.
Od krmenadle do deserta
Pripremanje hrane u prirodi, u divljini ili u bašti, prilično se razlikuje od onog u kuhinji, a stil zavisi od podneblja, ukusa i pribora koji se za to koristi. Preduslov je, naravno, da se vatra pali na mestu gde je to dozvoljeno i da se stalno drži na oku kako se oko par šnicli ne bi angažovala cela vatrogasna brigada.
Za kuvanje na otvorenoj vatri, po pravilu, dugo odmeravamo recepte i u tu avanturu ne krećemo bez opreme, kotlića, zemljanih ćupova i sličnog „alata”. Kada je reč o pečenju, odnosno roštiljanju, volimo da pustimo mašti na volju i isprobavamo razne energente, rešetke, kamenje, štapove na koje „bacamo” ili kačimo meso, ribu, povrće, pa i voće.
Stil kuvanja u prirodi zavisi od podneblja, ukusa i pribora koji se za to koristi
Svaka ekipa koja povremeno roštilja ima glavnu facu, koja božanstveno marinira krmenadle i ima šarmante izgovore ako, na primer, meso zagori. Za nas kontinentalce, pripremanje nežne ribe na roštilju, a da se ne zalepi, često je velika enigma. Rizik se smanjuje kada se začini i zamota u foliju, pa tek onda stavi na roštilj. Za izolaciju od vreline mogu fino da posluže i kolutovi limuna, naređani jedan do drugog, na koje se položi riba.
Ručak u prirodi možda će biti zdraviji, a oni koji „prevrnu oči” na pomen šnicle zadovoljniji, ako na roštilju zacvrči sir. Postoje specijalni sirevi za grilovanje, kao što je halumi, ali skoro svaki može da se zagreje nakon što se stavi na komad aluminijumske folije. Na sličan način, uz pomoć folije i nekoliko kapi ulja, peku se jaja.
Kokice na žaru
Zbog dima i karakterističnog mirisa možda u kuhinji izbegavamo da pečemo papriku i grilujemo povrće.
Na otvorenom prostoru to nije slučaj. Na rešetkama mogu da se peku paprika, kukuruz, čeri paradajz, mogu da se griluju kolutovi plavog patlidžana ili celera. Povrće, poput krompira, paškanata, šargarepe, cvekle, uvija se u foliju i peče u žaru.
Pica može da se ispeče na specijalnom kamenu (roštilju), ali kada smo daleko od civilizacije, testo sa bogatim filom stavlja se na tiganj od livenog gvožđa koji može da se se stavi direktno na roštilj ili žar. Pored ostale hrane, u takvom tiganju mogu da se pripremaju palačinke, pa čak i kokice.
Kada je o palačinkama reč, važno je da se tiganj podmazuje uljem pre sipanja testa. Kokice treba da prekriju dno tiganja, koji se zatim poklopi, a kad se čuje pucketanje – gotove su. Za slanu varijantu posipaju se solju, a za slatku šećerom u prahu. I to nije jedini desert koji može da se pripremi na žaru.
„Kolačići” od sleza, poznati iz filmova, sada mogu i kod nas ponegde da se kupe. Kada se stave na štapiće, peku se iznad vrelog žara dok ne porumene. Svi citrusi mogu da se peku na roštilju tako što se prepolove, pospu šećerom i stave na rešetku. Voćni ražnjići od kajsija i bresaka posipaju se žutim šećerom i peku dok ne postanu zlatasti.
Kolutovi ananasa premažu se, pre pečenja, mešavinom šećera, cimeta i đumbira, a na roštilju se često okreću. Na roštilj idu i banane. Ove voćke se ne ljušte, već se samo prepolove i zatim peku. Gurmani eventulno mogu malo da izdube plod i nakon pečenja u slatko jezerce dodaju kockicu čokolade.
Moderni nomadi nekad „prevrnu oči” na pomen šnicle, ali prilično su impresionirani kada na roštilju zacvrči banana
Kuvanje u prirodi trebalo bi da bude jednostavno, ali uprkos tome nije uvek lako, pa neki od „projekata” možda i ne uspe.
Međutim, to ne bi trebalo da bude problem, jer je smisao ove zabave uživanje u dobrom društvu i nomadskom životu, a ne u prejedanju.