Pedeset? Da! Pa?!

Sačuvali smo otvorenost, iskustvo, prave prijatelje, premda pravih ima samo nekoliko, ljubav nas više ne plaši, imamo pravo da odvrnemo do daske muziku koju volimo…

Koliko puta smo se probudile, pogledale u ogledalo i pomislile kako nas ta naša slika baš i ne raduje posebno. Zbog toga preporučujem, bez obzira na godine, da se ogledalo koristi tek pola sata nakon ustajanja. Efekat je mnogo bolji. O raspoloženju i da ne govorim.

Gospođa tetka jedne moje koleginice jednom prilikom dala je divan savet: Nakon četrdesetpete godine, ne koristi se više ogledalo, nego izlog. Malo je preterala. Istini za volju, u njenim godinama nisu postojali hijaluroni, botoksi, različite korektivne intervencije. Za nekoga korektivne, za nekoga baš i ne. Stvar ukusa i preferencije.

Nismo junaci iz bajke

Ako u pedesetu uđemo sa strahom od nje, uzvratiće nam istom merom

Tek, eto i te, pedesete. Ne znam zbog čega, ali većina čovečanstva, bar onoga o kome imam podatke, to vidi kao polovinu nečega – života, uspeha, nadanja, žala za mladosti, novog početka, okretanja lista… šta je tek moglo da bude, samo da sam… Ko od nas ima garanciju na ovu polovinu? Rekla bih – niko. Čak to i tvrdim. Nismo baš svi kraljevskog porekla, niti smo junaci iz bajki u kojima uvek piše da su, tamo neki, živeli srećno do kraja života. Dužina života se pri tome ne definiše, ali podrazumeva da je beskonačna.

E, ali eto nje, mislim pedesete. Neki će reći da je bilo krajnje vreme jer su žene tada slobodne, ili bar slobodnije na mnogo načina. Profesionalno ostvarene, imaju ili nemaju porodicu, ali su sa tim sasvim u redu, ne more ih više mladalački problemi, ne moraju uvek da budu u punoj formi i sjaju, trebalo bi da znaju šta žele i mogu. S nekim od ovih stavova lako ćemo se složiti, s nekima baš i ne.

Mogu da nas plaše oni mlađi koji nadolaze, srećom i po njih, i po nas.

problemi, ne moraju uvek da budu u punoj formi i sjaju, trebalo bi da znaju šta žele i mogu. S nekim od ovih stavova lako ćemo se složiti, s nekima baš i ne.

Pedesete godine jesu vreme za neko povlačenje crte. Od crte ne treba očekivati ništa više do toga šta crta sama po sebi znači. Svakom nešto lično. Pre svega, ako u pedesetu uđemo sa strahom od nje, uzvratiće nam istom merom. A čega se plašimo? Babaroga više ne živi ispod našeg kreveta, niko neće da nas ukrade, preboleli smo sve dečje bolesti, adolescentne patnje, školu, uh školu, ljubavi, ostavljanja, prekinuta prijateljstva… Sačuvali smo otvorenost, iskustvo, prave prijatelje, premda pravih ima samo nekoliko i to je tačan broj koji ne treba menjati, ljubav nas više ne plaši, imamo pravo da odvrnemo do daske muziku koju volimo, kupujemo knjige koje možda nisu baš za lektiru, idemo na koncerte grupa koje smo krišom slušale u mladosti. Mogu da nas plaše oni mlađi koji nadolaze, srećom i po njih, i po nas. Po njih jer su mladi, po nas jer će nas držati u formi. Kako bismo se lako opustili da nema mlađih.

Dobro, tu su i bore

Ne postoji granica za početak bilo čega

Pedesete donose i nova uživanja u životu, bogatstvo iskustva, slobodu kretanja, novih eksperimenata sa životom. Dobro, donose i bore. Zar je stvarno samo lice bez ijedne bore u tim godinama lepo? Složićemo se da nije. Ne sećam se više koja je od umnih žena rekla da voli svaku svoju boru jer je svaka priča za sebe, nešto kao spomenar koji se nosi na licu. Nisam patetična, samo mi se ovo dopalo.

U jednoj divnoj knjizi piše sledeće: „Moja tetka je napunila pedeset godina. Suviše je mlada da stane, a suviše stara da nešto počne”. Lepo rečeno, mada nije  sasvim tačno. Naročito taj drugi deo ove rečenice. Ne postoji granica za početak bilo čega. Sigurno smo sve čule o onim ženama koje su upisivale fakultete u sedamdesetim. Znamo pouzdano i one koje su počinjale da uče neobične strane jezike u pedesetim.

Ispravimo leđa, idemo dalje

U odnosu na partnere imamo stav. Kakav takav, ali stav!

Da ne govorim o raznim kursevima slikanja, dekupaža, vajanja, umetničkog pisanja… Neke su tek tada naučile da voze bicikl jer ranije nisu stizale. Mnoge su se osmelile da tek tada kažu „ne” za sve ono zbog čega je mnogo ranije trebalo da to kažu. Ne da kažu, nego da viknu. Ove godine daju preimućstvo i tome što još uvek možemo da nosimo dužinu haljine ili suknje koja nam dobro stoji, ni u čemu ne izgledamo neprimereno, nismo u obavezi da imamo devojački struk, a bikini se preporučuje, ne baš tange. Nema opravdanja za nagomilanu kilažu, čak ni hormoni nisu izgovor za to. Ne broje se fanatično sede vlasi u kosi, to mu dođe kao normalno, sem ako je kosa farbana. Tada nije baš lepo da se vide. Finansijski dovoljno stabilne da možemo da kupimo kremu za lice koja nam odgovara, kao i onu tašnu koja nam se baš smeši iz izloga. Eh, ne možemo baš sve. U odnosu na partnere imamo stav. Kakav takav, ali stav! Ako ima i dece, počinju da uvažavaju godine. Sve po tipu „spram godina (?!) majka se dobro drži”. A što ne bi? Možda što su nas malčice čerupali dok su odrastali, na primer. Ali, to bi bio uvod u svađu, a pedesete su dobre jer izgubimo volju da se prepiremo oko stvari koje nam baš i nisu bitne.

Ako saberemo sve prednosti i uzmemo u obzir sve nedostatke pedesete godine, onda zaista nema mesta tugovanju. Tek ne očajanju. Život uvek ima svojih čari, bez obzira na uzrast. Zavisi da li ga živimo ili otaljavamo. Kao dokaz da nijedno doba u životu nije baš lako, navodim reči jednog uplakanog devojčurka od četrnaest godina: „Vi ni ne znate kako je teško biti u pubertetu!”

Pa eto, nije lako biti ni u tridesetim, pedesetim, sedamdesetim. Sve zavisi kako gledamo i kako se postavimo. U ovom slučaju, ispravimo leđa i idemo dalje. Život je pred nama!