Oprost

U kulturi pobednika, osvajača, nedodirljivih i osvetnika, kakva nas zapljuskuje sa svih strana u poslednjih nekoliko decenija, retko i skoro na prste jedne ruke mogu se sresti ljudi drugačijeg kova. Njih nema u medijima, na portalima i na društvenim mrežama. Imperativ sadašnjice ne ostavlja prostor ni za običnu ljudsku ranjivost, a još manje za uzvišeni čin praštanja.

Drugim rečima, ljubav je proterana iz stvarnosti jer je naporna, komplikovana i staromodna. Ljubav pretpostavlja postojanje drugoga, a u narcisističkom matriksu nema mesta ni za koga osim za samodovoljnog, bezobzirnog narcisa.

Utoliko ostajem više dirnuta kada se na javnoj sceni pojavi neko ko je totalno „demode”.

Pre nekoliko dana sa zadovoljstvom sam odgledala na Jutjubu razgovor Marine Rajević Savić sa Terezom Đelmiš, a kada se emisija završila, oči su mi bile pune suza.

Tereza Đelmiš, nekadašnja Mis Jugoslavije (inače prevodilac, lektor i novinar), pričala je o svom bosonogom detinjstvu, o otkrivanju vere, o životu u Njujorku, o svojim penzionerskim danima i vinogradu u Inđiji, o seoskim poslovima, i naravno ‒ o ljubavi sa čuvenim TV novinarom Draganom Babićem, koja je obeležila njen život.

Naime, kada je bila u sedmom mesecu trudnoće, ostavlja je njen muž Dragan Babić, jer se zaljubio u slavnu Bergmanovu glumicu Liv Ulman, o čemu je tada, skandalizovan, brujao ceo Beograd.

Lepotica anđeoskog lica i srca kaže: Plakala sam tri meseca, a onda se rodio naš sin, i moj život je dobio drugi smisao.

U prvom intervjuu koji je dala posle skoro pedeset godina, danas sedamdesettrogodišnja lepotica s belom kosom vezanom u dugačku pletenicu, skicirajući svoj život, u kome posle više nije bilo takvih suza, u kome je bilo i drugog braka i drugog deteta, u kome danas ima i unučića, i grožđa, i seoskog života, i poezije, i knjiga, i vere u boga, ona danas ostavlja bez daha jednom običnom, ljudskom, i nečuvenom iskrenošću.

Bila sam ostavljena, rečenica koju danas malo ko može da izgovori javno, jer se ta „ostavljenost” smatra najstrašnijim porazom, ključnim dokazom o vlastitoj nedovoljnosti, iz njenih usta zvuči kao neka melanholična poezija.

Posle svih ovih godina, rekla je: Razumela sam ga i oprostila sam mu, jer ni on nije znao šta treba da radi, jer je bio jedno nežno biće, i volim ga kao čoveka kakav je bio, ni za šta ga ne krivim, imao je ljudsko pravo da prati svoje srce.

Naježila sam se.

Da li je ovo slika prave ljubavi?