U istoj reci svi smo nagi, zato oprostimo drugima, ali i sebi
Praštanje kao temelj civilizacije je jedna sila, dovoljno jaka da isceli međuljudske odnose upropašćene mržnjom i izdajom. A duhovna „hirurgija” može pomoći da ljudski odnosi ožive u pravom smislu.
Važna je spoznaja svih nas da znamo da u svetu neizvesnosti možeš da „računaš na mene“!
Šta praštanje podrazumeva?
Šta dobijamo time što oprostimo i zašto bi trebalo oprostiti.
Ljudska bića su stvorena po božanskom obličju da bi mogla da budu prijatelji – bliski, ljubavlju ispunjeni, jedni sa drugima. Ali ljudi su brzo naučili da žive kao neprijatelji – dodajući svoj sopstveni pronalazak: osvetu! Zato, ne dozvolimo bol zbog usamljenosti i tugu zbog izdaje!
Ostavite nadu u traženju i radost u bliskosti! U to ime, oprostite drugima, a i sebi… jer, prostrano je polje usamljenosti!
Šta je praštanje
Praštanje je potreba, koja se javlja kada opravdanje ili prelaženje preko nečega, tolerisanje ili prihvatanje, nisu dovoljni da završe proces. Praštanje liči na DISANJE i ono treba da bude način života.
Praštanje je ono što se traži upravo onda kada ne postoji nijedno dobro, razumno obrazloženje kojim je moguće objasniti zašto je neko učinio to što je učinio.
Postoje dva puta kojima čovek, kada je uvređen u životu, može da krene: put OSVETE i put PRAŠTANJA!
Prvi put vodi u „smrt” – ti si mene uvredio, a ja ću ti vratiti tako što ću uvrediti tebe.
Čini mi se to kao neki oblik Njutnovog zakona koji postaje neizbežan kao zakon gravitacije: za svaki naneti bol mora da postoji jednak i suprotan čin osvete (koja je pronalazak čoveka)! I tako se punimo lošom energijom, noseći nezdrave emocije koje nas truju i slabe.
Drugi put nas vodi u život.
Jer, praštanje je odličan način da se oslobodimo nezdravih emocija!
Praštanje počinje kada odustanemo od traženja da se poravnamo. To je veoma teško, jer je PORAVNANJE prirodna opsesija ranjene duše. A priča o poravnanju uvek privlači našu pažnju (veliki broj filmova je snimljen upravo na ovu temu).
Osveta je želja da se vrati odmazdom i ona je po svojoj prirodi nezasita. Naravno, odustati od osvete ne znači odustati od pravde. Pravda ipak mora da se poštuje (npr. kidnaperu se može oprostiti žrtva, ali on ipak mora odslužiti kaznu).
Koje su faze praštanja
• Prva faza praštanja je odluka.
Umesto da pokušamo da se osvetimo, praštajući se uzdržavamo od nagonske žudnje za osvetom (ne maštate o tome da neko dobije otkaz ili se udeblja 10 kg).
• Druga faza praštanja podrazumeva novi način gledanja i osećanja.
Šta se događa kada smo duboko uvređeni? Dok posmatramo osobu koja nas je uvredila, ne gledamo njeno lice, već vidimo samo njenu uvredu i skloni smo da verujemo samo u ono što nije dobro u njoj.
Međutim, kada praštamo, počinjemo jasnije da vidimo jedan drugoga. Naravno, mi ne zapostavljamo uvrede, samo vidimo dalje od njih, ponovo otkrivajući ljudsku prirodu onoga ko nas je povredio. On više nije samo neprikupljeni dug bola.
• Treća faza praštanja je ona koja pokazuje da ste počeli stvarno da napredujete, kada zapazite da želite dobro onoj drugoj osobi.
Otkrivate da vaša očekivanja više ne naginju ljutitim fantazijama u kojima vaš neprijatelj konačno shvata da se veoma nedolično poneo prema vama, ali da je prekasno da to popravi i ostaje zarobljen u svom osećaju krivice.
Nadate se da će mu se dešavati dobre stvari. Možete da podnesete kada neko o toj osobi kaže nešto ljubazno, a da vi zbog toga u duši „ne vrisnete”.
Naravno, sve ovo se neće odjednom desiti. I to se obično ne događa jednom zauvek; ponekad ćete se vraćati na staro, biće nekih trenutaka kada ćete poželeti da čujete da se npr. ta osoba ugojila i da joj ne ide baš sve „kao po loju”.
Međutim, putanja srca se kreće u pravom smeru. Kada želite dobro nekome ko vas je zaista povredio, možete pouzdano znati da onaj koji prašta deluje na vaše srce.
Šta praštanje ne podrazumeva
Potrebno je početi sa RAZUMEVANJEM šta nije praštanje.
• Praštanje nije isto što i IZVINJENJE.
Izvinjenje je ono što činimo kada uzimamo u obzir olakšavajuće okolnosti za naše ponašanje (npr. kada nas neko slučajno gurne u prolazu).
• Praštanje ne znači PODNOSITI loše ponašanje ili pretvarati se da to što je neko učinio i nije baš tako loše.
• Praštanje nije ZABORAVLJANJE.
Jer, sve što je potrebno za zaboravljanje, jeste slabo pamćenje (kao kad npr. ne znate gde ste ostavili ključeve). Praštanje je to što je potrebno onda kada ne možemo da zaboravimo.
• Praštanje nije isto što i POMIRENJE.
Ljudi ponekad misle da oprostiti nekome znači da moramo da se ponovo ujedinimo sa njim bez obzira na sve (npr. da se žena vrati mužu koji ju je prevario, da poslovni čovek mora ponovo da prihvati nepoštenog partnera…).
Praštanje i pomirenje su dva odvojena pojma! Praštanje se zbiva u srcu jednog ljudskog bića.
Ono može biti dato iako ga ova druga osoba ne traži ili ga ne zaslužuje.
Pomirenje zahteva da se onaj koji je naneo uvredu iskreno kaje za zlo koje je počinio.
I pomirenje zahteva obnovu poverenja, a to znači dobru veru kod obe strane.
Pošto je pomirenje isceljenje naše najdublje čežnje, NIKADA NIJE KASNO tražiti ga.
Pomirite se kad god možete, jer je život suviše kratak da to ne činimo!
Zašto bi trebalo oprostiti
Kada se emocije ne obrade (a to je moguće i određenom psihoterapijom), one ostaju zarobljene u telu i psihosomatika nastupa kao mehanizam odbrane (najčešće povišenim pritiskom, gastrointestinalnim poremećajima, glavoboljom…), a na nivou mentalnog funkcionisanja, mogu se javiti anksioznost i depresivna simptomatologija, osećaj krivice…
Ovo ukazuje da je OPROŠTAJ dobar za naše mentalno zdravlje. Zato treba oprostiti!
Kada opraštate, oslobađate se osećanja gorčine, ljutnje i želje za osvetom.
Mnogi imaju problem sa rečju oproštaj. I, nije neophodno da pri oprostu bude prisutna osoba kojoj opraštamo.
Da li smo obavezni da oprostimo
Da bismo oprostili, pre svega moramo biti SPREMNI da oprostimo i da želimo da za to bude PRAVI TRENUTAK!
Psihološki savet
Uvek treba da težimo da praštamo ljudima koji su nas uvredili, čak i kada oni to ne traže ili ne zaslužuju. Zato što će nas svaki drugi PUT koji izaberemo učiniti zatočenicima uvrede, jer ostajemo ogorčeni i ozlojeđeni.
Ako ne praštaš i ako dopustiš da na tvom putu stoji PONOS, tvrdoglavost i odbrambeni stav, postaćete surova i ogorčena osoba!
NEOPRAŠTANJE KOŠTA VAŠE SRCE!
EN LAMOT je pisala:
* Nemojte praštati, i vaš gnev postaje vaš teret.
* Nemojte praštati, i malo-pomalo sva radost će vas napustiti
* Nemojte praštati, i nećete biti sposobni da nikada više nikome ne verujete.
* Nemojte praštati, i ogorčenje će polako, potpuno i zauvek izgnati saosećenje iz vašeg srca.
* Nemojte praštati, i to tiho gunđanje koje gajite postaće veće i jače i jednog dana od svega će ostati samo ogorčenje i mržnja.
Radite sa sobom a ne na sebi, i ne dozvolite da osećanja smetaju razmišljanju…
Jer ako se povredite, kost će zarasti, ali reči se pamte celog života.
Zato oprostite, jer prostrano je polje usamljenosti.