O, mladosti

Danas sam na ulici srela moju genijalnu komšinicu. Obučena u fenomenalni mantil, najmodernije čizme, sa savršenim loknama u kosi, divno našminkana. Rečju, lepa i doterana žena. Ali, kako me je videla, počela je da kuka – ne može više da hoda, bole je noge, umorna je…

„Onda, skini taj mantil”, rekla sam.

„Zašto?”, pitala je zapanjena.

„Ako se već oblačiš moderno i mladalački, tako se i ponašaj”, rekla sam, pokušavajući da joj ga skinem. Počela je da se smeje.

„Tako si se doterala, kao devojka, a kukaš kao da si baba, to jedno s drugim ne ide.”

Rad na vlastitim mislima, koje će onda uslovljavati naše akcije, najvažniji je rad na sebi

Izvadila sam telefon i pokazala joj broj koraka koji sam tog dana napravila.

„Kakva energija”, rekla je zadivljena. 

Kad sam bolje razmislila, bila je u pravu. Radi se o energiji.

Umesto da se nerviram što je raskopano sve oko železničke stanice, rekla sam sebi, hodajući okolo naokolo, da je u stvari sve odlično. I da je hodanje najzdraviji sport, i da pola sata hodanja zamenjuje pola sata u teretani, i da treba da se častim novim patikama za proleće, i da je Beograd savladiv peške, i da mi mladi svuda i treba da idemo peške, i da u autobus i ne treba da ulazim bez preke potrebe, i da je hodanje moj vid kreativne amnezije, a osim toga, nikad ne zna čovek koga će da sretne na ulici. To su bile moje peripatetičke misli, pre nego što sam srela moju komšinicu, koju sam oduševila i nasmejala mojim energičnim rečima.

I energija je stvar vežbe, pomislila sam posle. I na energiji se radi, isto kao i na mišićima. Energija koju isijavamo, proizvod je naših misli, stava prema životu.

Kad nas sve mrzi, kada smo lenji, prepuštamo se gravitaciji, a gravitacija nije samo sila koja naša tela vuče nadole, nego i naše misli. Džaba lepa lica bez bora, sređene kose, farmerke i mladalački mantili, ako se prepuštamo umoru, letargiji, lenjosti i udobnim sedištima. Rad na vlastitim mislima, koje će onda uslovljavati naše akcije, najvažniji je rad na sebi.

Bilo mi je simpatično dok sam gledala moju komšinicu kako odlazi. Odjednom, laka koraka, u tom modernom mantilu, kao neka devojka. I nasmejala sam se.

A kad sam došla kući, pre nego što ću da sednem za pisaći sto, pod utiskom vlastitih reči, nekoliko puta spontano sam se savila i ispruženih nogu dlanove spustila na pod.

Pošto, kad nešto ohrabrujuće govorimo drugima, uvek govorimo i sebi samima.