Nema sigurice u životu
Pokušavamo celog života da decu usmerimo na život bez trzavica, da uče na tuđim greškama, da se podmetnemo i kad treba, i kad ne treba
Četvrti put završavam osnovnu školu. Ako je i za vajdu, dosta mi je. Zvanično umorna od neizvesnosti, želja mojih, rodbine i detetovih.
Naravno, sin želi da bude umetnik, rodbina zabrinuto odmahuje glavom, ja žongliram između realne brige i uzbuđenja. Mama mi kaže: „Pa nek mu to bude hobi, a nek ide na IT smer u gimnaziju”.
Pokušavamo celog života da decu usmerimo na život bez trzavica, da uče na tuđim greškama, da se podmetnemo i kad treba, i kad ne treba.
A ko smo mi da znamo šta je za njih bolje? Vaspitavala sam ih da budu otvoreni prema životu, da mu se raduju, da prate svoje snove kao što smo ih i mi pratili. Nema sigurice u životu, to potpisujem. Nema više odlaska u penziju sa iste stolice na koju si seo iz školske klupe. Promene su teške i bolne, a borba je neprestana. Usavršavanje doživotno.
Bez grejanja, više ćemo se grliti
Svakodnevica nam je preterano uzbudljiva, nije neko vreme za čvrste odluke, a kažu da treba da se suočimo sa svojim strahovima i zato:
- Sin mi je umetnik, a ja sam ponosna
- Danas je dan za pijacu, a svega ima
- Ako nema ulja, biće svinjske masti
- Bez grejanja, više ćemo se grliti
- Učenje dubokog disanja je besplatno
- Više te volim nego što me nerviraš bar 81 odsto
Iz svega gorenavedenog idemo dalje, u nedelju, sa širokim osmehom.
Levo rame me koči i malo vučem desnu nogu, ali to je zbog godina, a ne sudbine klete, a naročito je što više volim da jedem nego da se razgibavam. Zato imam Draganu i najstariju ćerku da me stereo gledaju popreko i grde.
Nemam pojma kako vi, meni je sve super!
Slušam samo one pesme sadržine šta god ti radila, ja te volim sve više… Mislim da je to realan scenario u mojim godinama.