Ne boj se

Uopšte ne znam kada sam poslednji put sedela u nekom društvu, da smo se samo smejali. Da smo se rušili od smeha, da smo se cepali, kliberili, kikotali, da smo padali od smeha

Ne boj se! To je jedna od najvažnijih rečenica koju možemo da čujemo. Ali, nit’ nam to iko kaže, niti je mi često izgovaramo. Živimo u vreme straha – mediji kao da tome i služe, da nas neprestano drže u nekom strahu ili u strepnji – ako nije pandemija, onda su elementarne nepogode, ili teške bolesti, ili ratovi, ili nesreće ove ili one, ili totalna kontrola, ili nasilje, ili gubitak novca, ili vanzemaljci. A tome svemu treba dodati i planetarni indukovani strah od nedovoljnosti – da nikada nećemo biti dovoljno lepi, mladi, ili uspešni. Strah da ćemo izgubiti u bilo kojoj trci, jer je sve oko nas – takmičenje. Teško je ostati sasvim svoj i normalan usred tolikih „opasnosti” kojima smo bombardovani.

Hrabrost izvire iz straha. Hrabrost pobeđuje strah

Sećam se, kad je bila mala, moja ćerka me je pitala šta bih uradila kad bi me napala ajkula, a ja sam kao iz topa odgovorila – „Ubila bih se”, pa smo se smejale. Ali, patološki strah od ajkule, čitavim generacijama proizveo je istoimeni Spilbergov film. I dalje imam strah od ajkule, ali imam i druge strahove: plašim se visine, brze vožnje, alkoholičara i nasilnika, velikih talasa, zmija, bolesti… dešava mi se da na ulici vrisnem od straha kad mi, zamišljenoj, neko priđe; plašim se grmljavine i ostalih oružja Perunovog gneva, i što sam starija, umesto da budem pametnija, ja proširujem spisak strahova.

„Ali ti važiš za hrabru osobu”, rekla mi je drugarica, „otkuda toliko strahova?”

„Nije pravo pitanje otkuda toliko strahova”, odgovorila sam, „nego, otkuda toliko hrabrosti, jer čovek je hrabar samo onda kad se plaši”.

I sama sam se zapanjila ovom svojom izjavom.

Hrabrost izvire iz straha. Hrabrost pobeđuje strah.

Ali, ne radi se o tome da čovek treba da bude hrabar, nego se radi o tome da čovek treba da živi bez straha. A mi imamo toliko strahova o kojima nikome ne govorimo. Neizgovoreni strahovi su najopasniji.

S druge strane, gde god da odem ovih dana, ljudi ne prestaju da pričaju o lošim događajima, o bolestima, nemirima, propasti i apokalipsi. Briga je poklopila sve. Uopšte ne znam kada sam poslednji put sedela u nekom društvu, da smo se samo smejali. Da smo se rušili od smeha, da smo se cepali, kliberili, kikotali, da smo padali od smeha. Koliko ima divnih izraza za to osećanje bezbrižnosti! Smeh je lek.

I znate šta: kad budemo zaboravili da se smejemo, životi će nam biti samo strah i drhtanje.