Moja ekipa
U ovom slučajnom susretu sažeti su život, prijateljstvo, radost, zdravlje, kosmos, bog, oblak, kiša, oluja i čista ljubav
Pirka vetrić, ispred mene pet jedrilica sa otvorenim jedrima i četiri velika glisera jezde zalivom. Gledam u brda iznad Tivatskog zaliva i osećam se kao u sigurnoj kući.
Deca se danima smeju, jer nas na ulici bez prekida zaustavljaju ljudi koje nisam videla nekoliko decenija i zato što svaki dan na kraju sedimo sa makar 15 ljudi na kafi koja se pretvara u meze sa rakijom, pa u večeru sa domaćim crvenim vinom.
Dan je lagan, sunčan, neopterećujući kao letnja avantura.
Moju generaciju roditelji su slali bakama i dedama krajem maja i zaboravljali nas do početka septembra. U mojoj ekipi bila su dva mršava dečaka iz Zemuna i jedan bucmasti decak – lokalac. Kamenitu plažu smo osvajali godinama, bosi, uz svakodnevnu upotrebu spreja za rane, kojeg smo svi imali kod kuće kao lek za sve.
Rastali smo se pre 30 godina i sastali ponovo pre dve nedelje
Bilo nam je važno da nađemo gde još mogu da se „rone stene” sa prstacima, koliko duboko možemo da ronimo bez peraja. Ja sam želela da plivam daleko, do vojske, dečaci nisu bili mnogo zainteresovani, ali su bez ikakvog pitanja ispunjavali sve moje želje. Skakali smo na glavu, salto i bombu, na tačno određenim mestima i ostali nepovređeni, ozbiljno, do danas.
Rastali smo se pre 30 godina i sastali ponovo pre dve nedelje.
Moja dva Zemunca izgledaju baš tako kao što ih zamišljamo. Sedi, mišićavi, beogradska iskra u oku (znate na šta mislim) i osmeh, a naš lokalni bucmasti dečak je Crnogorac i po u svakom smislu te reči.
U ovom slučajnom susretu sažeti su život, prijateljstvo, radost, zdravlje, kosmos, bog, oblak, kiša, oluja i čista ljubav.
Ja se, naravno, malo smejem, pa malo plačem, ali još uvek skačem na glavu sa njihovih ramena.
Slušam Terezu Kesoviju: Moja poslednja i prva ljubavi.