Mili gosti

Mama je uvek kuvala više nego što možemo da pojedemo, jer: Može neko da naiđe, pa ako je gladan…

Piše: Gorica Nešović

Bili muž i žena. Dragan i Cana. Ne znam po kom osnovu su se moji poznavali sa njima, ali dolazili su obavezno na slavu jednom godišnje i bar još jednom tokom godine.

Kako u to vreme nismo imali ni fiksni telefon, u goste se dolazilo i na prepad, pa ako nikog nema kod kuće, nema veze, drugi put.

U našoj kući uvek je bilo živo. Mama i tata su govorili da su naša vrata uvek otvorena i stvarno, nije prošao dan, a da neko nije svraćao kod nas. Mama je uvek kuvala više nego što možemo da pojedemo, jer: Može neko da naiđe, pa ako je gladan…

Kasnije u životu i meni je trebalo dugo da shvatim da ne treba da kuvam za petoro, već za dvoje.

Tri zlatna zuba

Tako, jednom, mama, tata i brat su negde otišli, a sestra i ja ostale same.

Kad, neko zvoni… Dragan i Cana. Nismo imale predstavu kad će naši da se vrate, ali ponavljamo ono što se kod nas stalno čulo: „Izvolite, uđite”. Uđu i sednu. Mi iznele kafu, slatko… sve po redu. Ona je imala dva zlatna zuba, a muž jedan. Kezila se sve vreme i pokazivala mi taj drugi zlatan zub, kao da je to nešto najlepše na svetu. Oko vrata nekoliko zlatnih lančića, na kratkim prstima prsten sa ogromnim kamenom, to je tada bilo moderno. U kosi je imala toliko laka, da je sve bilo kao uštirkano, svaka dlaka je stajala kao žica. O tim zlatnim zubima je pričala pola sata, kako je imala neko staro zlato, pa je dala da ga pretope i tako ga je stavila u zube.

Onda sestra i ja iznesemo i meze, naseckamo i aranžiramo razne đakonije. Oni sede, služe se i smejulje. Kad su se založili, videše da nema mame i tate i odoše. Posle nam mama objašnjavala da kad oni nisu kod kuće, ne treba da služimo i hranimo bilo koga, da je dovoljna kafa za takve goste.

Kad sam osnovala svoj dom, svoju kuću, mnogo sam volela da mi dolaze gosti. Naspremam dosta hrane koja može da se jede hladna, salate, pite, proje… poređam sve na sto, pa ko kad voli neka jede i koliko hoće.

Kad sam osnovala svoj dom, svoju kuću, mnogo sam volela da mi dolaze gosti

Sedmoro u malom stanu

Moja najbolja drugarica je najveći deo života provela u Sloveniji, tako daleko. Bilo je leto i imala je neke obaveze po Beogradu, dođe sa mužem, troje dece i mačkom u Beograd, kod mene, u moj tada mali stan od dnevne i dečje sobe.

Uvek sam imala neke krevete na rasklapanje Kad neko dođe, da ima gde da spava. Nas sedmoro u malom stanu. U dnevnoj sobi su drugarica i muž, a ja sa četvoro dece u dečjoj sobi, sa dušecima po celom patosu. Mačka je vilenila po kuhinji i hodniku. Imala sam akvarijum sa nekoliko ribica i to je ona smazala. Užas.

Kad su posle nedelju dana krenuli kući, otišle smo na Kalenić gde je moja drugarica videla da neko prodaje male bebe pačiće, pa nije mogla da odoli i kupila ih. Jedva sam čekala da odu, jer ko zna šta bi joj još palo na pamet. A onda, kad ode, ja jedva čekam da ponovo dođe.

Sad se gosti najavljuju, znam da me neće niko obradovati nenajavljenom posetom

Kad je kuća puna dece, ja bih kuvala dan i noć, ne umorim se uopšte. Njen najmlađi sin mi je stalno delio komplimente, rasla sam kao kvasac.

Već danima, oko pola 11, neko mi zvoni na vrata. Ne otvaram. Jednom je bio poštar, onda neki anketari… sve ono što me ne zanima. Sad se gosti najavljuju, znam da me neće niko obradovati nenajavljenom posetom. Zato, ne otvaram.

Drugačija su vremena, a i svega je manje.