Lady Bo: Dozvolimo sebi da se razvijamo do kraja života

Nikada nije kasno da počnete da se bavite nečim u čemu ste se pronašli u jednom periodu života, iako vas to ranije nije zanimalo. Želje i interesovanja se s vremenom menjaju, a čovek bi trebalo sebi da dozvoli da se usudi na novi korak.

Tako se i naša kolumnistkinja, čitaocima poznata kao Lady Bo, odvažila da zakorači na novi stepenik u svom životu, a to je izdavanje knjige. Kako nam je kazala, tu se put ne završava, već je u planu i drugi deo, a kasnije – očekuje da krene u veći projekat, kao što je pisanje romana.

Njena nova knjiga Ne tvrdim, samo kažem našla se na ovogodišnjem Sajmu knjiga, u izdanju izdavačke kuće Besani. Upravo je to bilo mesto susreta kako bismo porazgovarali o njenoj novoj knjizi, inspiraciji, pisanju, svakodnevnom životu…

Knjiga Ne tvrdim, samo kažem je kompilacija kolumni objavljenih na portalu To sam ja. Kako ste došli na ideju da sve svoje misli i događaje, koje ste podelili sa čitaocima portala, podelite i sa širom publikom?

– Knjiga je, u suštini, moj i vaš prvenac. Ja sam ona osoba koja, kao i mnogi drugi, ima život pre i posle korone. Za vreme korone pisanje je počelo da bude nešto što mi je zaokupljalo pažnju, pa sam pisala. Tekstove sam podelila s vašom urednicom i tako smo počele saradnju. Knjiga Ne tvrdim, samo kažem je prvi deo tih priča.

Ideja o knjizi se i u razgovoru s vašim urednicama već kuvala godinu dana. Mislim da se sada vidi struktura tih tekstova.

Šta vas najviše inspiriše tokom pisanja?

– Počela sam da pišem inspirisana životom. Živim s tri tinejdžera i još jednom koja misli da je odrasla. Inspiraciju imam svakodnevno, mogla bih da pišem danonoćno. Bilo da se nešto dešava sa drugaricama, majkom koja je vrlo aktivna i u 75. godini, biznisom, izlascima, pozorištem… Mogu uvek nešto da pišem iz svog života. Inače, svojoj majci sam ovu knjigu i posvetila.

Pisanje će očigledno biti ozbiljan deo mog života, i idemo dalje. Ovo je prva od dve knjige, jer će biti kompilacija tekstova, s obzirom na to da ih sada već imamo četvrtu godinu, pa samim tim imamo i materijala. Očekujem da posle toga krenemo u veći projekat, kao što je pisanje romana.

Da li postoji nešto što je za vas večna inspiracija?

– Ljubav je večna inspiracija. Ne isključivo između muškarca i žene, već ljubav prema životu, ljubav kao takva. Mislim da život mora biti ispunjen ljubavlju prema svakom ljudskom biću, pa odatle da krenemo ka bilo čemu drugom. Kada to obavimo, onda možemo i druge stvari. Imate autore koji pišu kada im je deadline, neko piše kada je sam u prirodi, pa ima vremena da razmišlja, a ja često pišem i zapisujem kada me nešto inspiriše tokom dana. Dosta negativnih stvari može da bude inspiracija svakom ko piše, a ja se trudim da iz negativnih stvari izvučem pozitivan zaključak.

U svakoj kolumni imate trenutak normalnosti koji se meni jako dopada. Da li vas to na neki način održava, da pored svega što proživljavate, zadržite svakodnevnu normalnost?

– S obzirom na to da imam skoro 50 godina, s mojim životnim iskustvom, mislim da sam odrasla osoba koja zna da i Sofija Loren, ili koliko god da je neko poznat, kuva ručak svojoj deci. Život je stvarna i realna stvar i mi treba da crpimo svoju snagu i inspiraciju iz toga, a ne iz nerealnosti. Deca se menjaju, život se menja, međutim neke stvari ostaju iste i treba takve i da ostanu. Majka kuva ručak svom detetu, uvek, šta god da je ona po zanimanju.

Jako je loše da se bilo koji čovek identifikuje isključivo kroz svoje zanimanje, jer svi imamo razne ličnosti u sebi. Ako se samo identifikujemo kao holivudska glumica ili poznati pisac, to nije dobro. Ja imam četvoro dece i moram da ih nahranim. Da li ja kuvam ručak svakog dana? Ne. Ali u većini slučajeva kuvam. Besmisleno je da se beži od onoga što je normalan svakodnevni život. Svi ti ljudi, kada se nađu s vama, ponašaju se normalno, razgovaramo i o životnim stvarima, svako ima svoju brigu.

Ljudi su potpuno isti svuda na svetu. Sve žene razmišljaju da li ih muž voli, sva deca su nevaljala… Svi vodimo slične živote, bez obzira na to šta smo po zanimanju.

Ko vam je bio najveća podrška u procesu izdavanja knjige i kako su reagovali ljudi u okolini?

– Oni koji su mi najbliži, aktivno su sa mnom u raznim životnim fazama. Mi smo jedni drugima deo života. Ima bliskih ljudi koji su bili i za i protiv. Moja najmlađa sestra, na primer, uvek se nađe iznenađena, ne shvata šta će mi sve to. Moja deca navijaju i smeju se, naravno. Neko je bio iznenađen, neko je i dalje…

Mi imamo visoke intelektualce koji žele da se samo oni bave nečim, to su uloge koje sam već pominjala, gde je visoki intelektualac siromašni pisar. On ne želi da dođe neko sa strane, neko ko se ne bavi isključivo tom delatnošću. Imala sam i takve reakcije. Ali, to je opet nezrelost ličnosti i društva koje ne shvata da danas, u 2024. godini, ne postoji više nijedna osoba koja može da radi samo jedan posao. Takođe, interesovanja, želje i mogućnosti menjaju se s godinama.

Da li smatrate da je pisana reč danas, na neki način, izgubila na značaju? Ovde mislim na one, da kažem, kvalitetne reči, ono što je vredno čitanja. Ukoliko mislite da jeste, smatrate li da će se vratiti na pređašnje stanje?

– Neće se nikada ništa vratiti u tom obliku, ali sigurno hoće u drugačijem. Reč i jezik su potpuno žive stvari. Kažu da mladi ne čitaju. Kako ne čitaju kada po ceo dan čitaju poruke na Whatsapp-u? Znači, ipak nešto čitaju. Pitanje za sistem, školu ili učitelja jeste da li smo mi njima to približili na adekvatan način.

Da li učitelj poštuje reč, književnicu, uopšte kulturu, gde se ona nalazi u sistemu, bilo to ovde ili u inostranstvu? Turcizama skoro da više nema u našem jeziku, ponegde su se zadržali, ali naša deca ne mogu da prate Zonu Zamfirovu bez ozbiljnog objašnjavanja. Neka druga velesila je došla na to mesto, i druge strane reči se upotrebljavaju.

Moramo mladima i novim čitaocima da prilagođavamo sadržaj koji oni žele, ili da im namećemo, ali da to bude ekvivalentno jedan prema jedan – ako im nešto nudimo, ili ih primoravamo, da im s druge strane dajemo ono što žele. Na taj način mogu da grade svoju ličnost, karakter i da sazrevaju kao što smo mi sazrevali kroz čitanje knjiga.

Čini li vam se da sve više živimo u vremenu kada kvantitet nadvladava kvalitet? Ukoliko je tako, kako vidite način da se to promeni?

– Svakako je kvantitet, tu nema govora, ali pitanje treba da se postavi drugačije – da li je bolje da se izdaje više ili manje. Moje mišljenje je da treba da se izdaje više. To vam je kao u čistoj ekonomiji, imate potražnju i ponudu. Ako čitaoci žele da čitaju određeni žanr, određenog pisca ili temu koju on obrađuje, vi ne možete to da mu uskratite.

Opet je to društveno pitanje, jer je struktura društva takva. To je opet pitanje za sistem, koje se vrednosti nameću društvu, šta se dešava… Sistem je taj koji treba da vodi društvo kroz određen rast i kulturni razvoj.

Drugo pitanje je da li je mentalna higijena kod nas u upotrebi ili nije – mislim da nije. Plasira se apsolutno sve što nekome padne na pamet, ali zbog postojanja interneta ne možete to ni da zabranite.

Opet se vraćamo na osnovnu strukturu društva, a to je porodica. O čemu se u toj porodici razgovara, šta se gleda na televiziji ili na društvenim mrežama, to bi trebalo da bude u rukama odraslih ljudi.

Šta biste posavetovali one koji se možda još uvek odvažuju na taj korak da napišu ili objave neko delo?

– Posavetovala bih ih da dozvole sebi da se izraze na neki način, osim da samo rade u kancelariji. Svakodnevno jurimo za nečim kako bismo sebi mogli da priuštimo nešto, ali mislim da isključivo sami sebe limitiramo kao ličnost. Mi sami sebi kažemo: Ja imam iks godina i ne mogu više da vozim biciklu, letim na Mesec, naučim da pišem ili neku novu veštinu. Mislim da to sami sebi radimo i moja poruka je da dozvolimo sebi da razvijamo svoje veštine do kraja svog života.