Petar Lubarda – zvezda jugoslovenskog slikarstva

Genijalan u svom viđenju umetnosti, inspirativan za umetnike i publiku na svim svetskim meridijanima, jedan od boljih reprezenata tadašnje Jugoslavije, a opet skroman i u potpunosti posvećen slikanju – jedan jedini, neponovljivi, Petar Lubarda.

Rođen na Cetinju, ali zbog očeve oficirske službe često sa koferima u rukama, Petar je svoje umeće kasnije razvijao na beogradskom fakultetu. To što studije nikada nije završio, nije ga sprečilo da bude profesor na Likovnoj akademiji i direktor Umetničke škole na Cetinju. I to već u dovoljnoj meri govori o njegovom talentu, koji je bio primetan još od njegovih mlađih dana.

Njegov dar nije mogao da stane samo u okvire Jugoslavije, pa ni Evrope – stigao je do Azije i Amerike. I verovatno se tu ne bi zaustavio, da ga je zdravlje kasnije poslužilo.

Ovo je priča o čoveku koji je stvarao 16 sati dnevno, čak i bolestan, koji je svakoj slici dao formu i širinu, i čija su dela, uprkos umetnikovim životnim udarcima, nosila sinonim borbe.

Ovo je priča o Petru Lubardi.

Kreativno lutanje po Parizu

Lubardin talenat otkriven je već na Cetinju, kada mu je nastavnica likovnog, kao maturantu, organizovala samostalnu izložbu. Godine 1925. upisuje Umetničku školu u Beogradu, ali kako to obično biva sa umetnicima, školski sistem ga je gušio pa je posle godinu dana otišao u košnicu u koju su svi umetnici tada hrlili – Pariz.

Upisao je Akademiju lepih umetnosti (Académie des Beaux-Arts), ali je napušta nakon mesec dana i, kako je sam pričao, kreće da luta. Njegovo lutanje bilo je kreativno, tumarao je po muzejima i galerijama, slikao gledajući svoje starije kolege i vrlo aktivno izlagao. O njegovim izložbama su pisale i novine, a 1937. godine osvaja čuveni Grand prix na Svetskoj izložbi u Parizu. Nagrade i divljenje njegovom radu nisu bile dobro unovčene, pa tada na scenu stupa njegova prva supruga, istoričarka umetnosti Jelena Jovanović.

Petar u Parizu, 1928. godine © Arhiva Kuće legata

„U starom listu Pravda pročitala sam razgovor sa Petrom Lubardom i Jelenom Jovanović, u kome kažu novinaru da veoma skromno žive, da već danima žive na hlebu i vodi. Lubarda i slikar Jefto Perić, koji je živeo u ateljeu do njih, želeli su da se vrate u Jugoslaviju jer nisu mogli da izdrže tu nemaštinu, a Jelena je pokušavala da ih zadrži u Parizu. Pričala je da im je jednom gledala u karte i rekla da će sutra doći kolekcionar i kupiti njihove radove, samo da bi oni ostali. Na pitanje novinara da li se to na kraju i desilo, Jelena je sarkastično potvdila, ali smeh dva umetnika je otkrio pravu istinu”, ispričala je Dina Pavić, kustoskinja u Legatu Petra Lubarde.

Neki od takvih kolekcionara bili su i srpski diplomata Pavle Beljanski i knez Pavle Karađorđević; oni su bili mecene i omogućavali su jugoslovenskim umetnicima da žive u Parizu, tako što su otkupljivali njihove radove.

Stvarao i u logoru

Kada se penzionisao Petrov otac, potpukovnik Đuro Lubarda, porodica se vratila u rodno mesto, misleći da je to pravo mesto da provedu loše istorijsko vreme. Međutim, to nije bila dobra odluka, s obzirom na to da su Đura streljali komunisti 1945. godine. Tokoma rata, Petar je u periodu od 1941. do 1943. godine proveo u nekoliko vojnih logora u Austriji i Italiji.

Svoje zarobljeničke dane je najduže provodio u vojnom logoru u Austriji, kod Kremsa. Iako zarobljen, sa slikanjem nije stajao, jer su se poštovala izvesna prava međunarodne konvencije. Tokom boravka u logoru nastaju serije radova u različitim tehnikama, crteži, ulja na platnu, akvareli, ali umetnik radi i prestoni krst i triptih ikona sa figurama francuskih vojnika za kapelu, koji je izgubljen.

Petar, Veljko, Nikola i Vjera sa roditeljima Đurom i Marijom (Knin, 1928) © Arhiva Kuće legata

Prema rečima Dine Pavić, kako bi se Petar izvukao iz logora, potegnuta je nekakva crnogorska veza koja je urodila plodom i preko Italije je bio transportovan u logor kod Udina, a zatim preko Barija u Bar.

Zbog strahota koje je video i doživeo, iz zarobljeništva se vraća kao „drugi čovek”.

Kao da logori nisu bili dovoljno nesrećno iskustvo, kraj rata donosi porodici nove tragedije. Dva meseca pre nego što su mu ubili oca, od tuberkuloze umire rođeni brat Veljko u 36. godini, a Petar se u tom periodu razvodi od Jelene. Petar je pre toga izgubio dve sestre, Jelenu, koja je preminula u dvanaestoj godini i Milku, koja preminula u sedmoj godini života, dok mu je drugi brat Nikola preminuo sa 16 godina. U njegovu biografiju je ušlo da je u Beogradu imao vezu sa izvesnom Čehinjom sa kojom je dobio dečaka koji je preminuo iste noći kada je preminuo i Veljko.

Od profesora na Akademiji do direktora Umetničke škole

Petar dolazi u Beograd i, zahvaljujući kolegama Sretenu Stojanoviću i Milu Milunoviću, dobija profesuru na Likovnoj akademiji, iako nikada nije završio fakultet.

Po direktivi ga 1946. šalju na Cetinje, gde sa Milunovićem formira Umetničku školu i Udruženje likovnih umetnika Crne Gore. Danas ta škola (naknadno preseljena u Herceg Novi) nosi ime po svom prvom direktoru Petru Lubardi.

Petar Lubarda u Iličićevoj 1 (1968) © Arhiva Kuće legata

Tokom boravka na Cetinju nastaju i prve promene u Petrovom likovnom jeziku, tamne palete počinju da se rasvetljavaju. Postaje prepoznatljiv po crnogorskim pejzažima, više ne oponaša prirodu, već ima svoj doživljaj iste. „U kombinaciji sa crnogorskim nebom, morem i kamenom, kod njega se javlja promena koja će se prvo videti na pejzažima koji nastaju u planeru, a koje on kasnije razrađuje u ateljeu”, rekla je Dina Pavić za portal To sam ja.

U Crnoj Gori je jedan od retkih koji je putovao, tada su tu privilegiju imali diplomate ili sportisti, jer je retko ko imao pasoš. Tako je 1947. godine sa grupom umetnika i književnika otputovao u Moskvu, na grupnu izložbu, a naredne godine je posetio Venecijanski bijenale.

Tamo se upoznao sa radovima američkih apstraktnih ekspresionista kao što su Džekson Polok (Jackson Pollock), Vilem de Kuning (Willem de Kooning), Mark Rotko… Dina Pavić kaže da pretpostavljaju da je upravo to bio jedan od okidača za promenu unutar njegovog likovnog jezika.

Revolucionarna izložba uticala na druge umetnike

U svoj voljeni Beograd vratio se 1950. i već naredne godine je izlagao na Venecijanskom bijenalu. Tu godinu obeležava i njegova revolucionarna izložba na Terazijama koja je napravila otklon od socijalističkog realizma.

U štampi je ta izložba tada odjeknula kao da je zvezda repatica udarila u centar Beograda.

Čovek i zveri, Arhiva Kuće legata © Vladimir Popović

To je, u nekom smislu, išlo uz tadašnje kulturno-istorijske i političke prilike, jer se tadašnje rukovodstvo, predvođeno predsednikom Josipom Brozom Titom, polako počelo okretati ka Zapadu. Jugoslovensku stvarnost su tako želeli da prikažu liberalnom, a kultura je postaje pogodno polje.

Lubardina izložba je uticala i na druge umetnike da se oslobode, klima promene i oslobađanja je polako počela. I na tom talasu promene, Petar je zasijao.

U potpunosti podređen umetnosti

Uprkos teškoj sudbini, Petrove slike ne odišu tamom i tugom. Ako se zamislite, shvatićete da je na radovima uvek prikazana neka borba. Često je radio u serijama, po 16 sati dnevno. Za svaku sliku mu je trebalo po dve godine i svakoj je prethodilo niz pripremnih radova. Radio je između 6 i 10 slika istovremeno, od nekih je odustajao, cepao, nekima se vraćao. Bio je umetnik koji je bio potpuno podređen umetnosti.

Supruga Vera mu je služila poslednji obrok u ponoć, nakon čega je ostajao u svom ateljeu i nad svetlom radio crteže. Dina Pavić priča da je umetnik pred kraj života novinaru svedočio da je uradio oko 500 slika. Ipak, pravi broj se ne zna, kao ni šta je sve umetnik ubrojao u tu cifru.

Pribor za slikanje

Kustoskinja smatra da je napravio najbolji miks lokalnog i internacionalnog, modernog slikarstva koje je bilo lako razumljivo.

„Lubarda nikada nije bio potpuno apstraktan slikar. Prema njegovim rečima, razmišljajući o slici, polazio je od konkretnog oblika u prirodi, koji se manje ili više transformisao, ponekad i na nivo simbola”, pojasnila je Dina Pavić.

Bio je, kako kaže, svestan da je moderno slikarstvo donekle nerazumljivo običnom čoveku, pa je slikama davao jasne nazive.

Petar Lubarda, oko 1950 © Arhiva Kuće legata

O njegovim uspesima na internacionalnim izložbama govori i podatak da je 1953. dobio nagradu za slikarstvo na Bijenalu u Sao Paolu, 1955. nagradu na trećem Bijenalu u Tokiju, iste godine izlaže i u Londonu, a 1956. godine dobija nagradu Gugenhajm.

Indija ga promenila i likovno i duhovno

Istok ga je oduvek privlačio, pa 1963. godine odlazi u Indiju na putovanje od tri i po meseca. Ispostaviće se da će baš taj boravak u dalekoj zemlji biti ključan za poslednju promenu u njegovom likovnom iskazu.

Otišao je sa pedesetak radova, imao je izložbe u Nju Delhiju i Bombaju, bio je velika evropska zvezda za njih. U tamošnjem hotelu Ambasador je jedna soba čak pretvorena u njegov atelje. Supruzi Veri je često pisao da su ga posećivali lokalni umetnici koji su donosili svoje radove kako bi Lubarda procenio njihovu umetničku vrednost. Narodni muzej u Nju Delhiju tada je formirao svoje odeljenje moderne umetnosti i za te potrebe otkupljuje četiri slike Petra Lubarde.

Usamljeni jahač

Indija mu je srušila sve predrasude koje je imao o Istoku, kaže kustoskinja Pavić. Veri je pisao da imaju avione, železnički saobraćaj… I sve je na ulici, i smrt i rađanje.

Tada nastaju njegovi radovi Ples boginje Šive, Slutnja boginje Kali, Bik i oblak (Indija)… Međutim, nakon povratka se zbog lošeg zdravlja zatvara u kuću na Dedinju, u kojoj izolovano radi punih godinu dana. Slike sa tematikom Indije izlaže na prvoj sledećoj samostalnoj izložbi u Beogradu 1964. godine u Galeriji Doma JNA.

Borba petlova (levo)

Novinarima se žalio početkom sedme decenije 20. veka na svoje zdravstveno stanje i nemogućnost da dugo stoji, a njegovi gabaritni formati su često zahtevali fizički angažman. Pored rada u tehnici ulje na platnu, Lubarda pionirski počinje da koristi nitro lakove (auto-lakove) i nanosi ih na lesonitne ploče. To mu omogućava veću produktivnost, brzo sušenje, ali istovremeno dodatno utiče na njegovo zdravstveno stanje.

Slike krase najznačajnije državne institucije

Njegovi radovi danas krase najznačajnije državne institucije. Njegov kultni mural Kosovski boj, nastao je kao deo ciklusa slika koje se danas nalaze u brojnim umetničkim kolekcijama (Kuća legata, Muzej savremene umetnosti, Vlada Republike Srbije, Galerija Matice srpske, Narodni muzej na Cetinju, Muzej savremen umetnosti u Skoplju, Narodna biblioteka Srbije…). Za mural u današnjem Predsedništvu Srbije se umetnik studiozno pripremao od 1951. do 1953. godine.

Kosovski boj, Arhiva Kuće legata © Vladimir Popović

Dva murala je uradio za Savezno izvršno veće, današnju Palatu Srbije (Put u Kosmos i Velika štafeta ljudskog razuma). U nekadašnjem Domu armije u Skoplju se nalazi mural Rađanje jezera koji se sastoji iz 48 slika. Radio ih je pojedinačno u svom ateljeu na Dedinju, a u Skoplju spojio u jednu celinu.

Lamento za Njegoša, Arhiva Kuće legata © Vladimir Popović

Petar se društveno angažovao i javno istupio protiv rušenja kapele na Lovćenu, kada radi sliku Lamento za pesnika – Njegoš na lovćensku temu i Sumrak Lovćena. Pripremni rad Sumrak Lovćena II je danas izložen u Legatu Petra Lubarde, a slika koja dobija nagradu Oktobarskog salona 1970. godine nalazi se u zbirci Muzeja grada Beograda.

Sumrak Lovćena, Arhiva Kuće legata © Vladimir Popović

Poslednji mural, na temu Prvog srpskog ustanka, trebalo je da uradi za Narodnu biblioteku Srbije. U prostorijama današnje zgrade Legata Petra Lubarde, kaže Dina Pavić, komisija je, u procesu sanacije objekta, našla pripremne kompozicije na ovu temu, a postoji i konačna, koja se nalazi u kolekciji Galerije SANU.

Vera Lubarda – potpuno posvećena suprugu

Drugu suprugu, s kojom će proživeti ostatak života – Veru, upoznao je u Ateljeu Mila Milunovića sa skoro 40 godina, a njihove fotografije iz tog doba svedoče da su bili vrlo zaljubljeni.

Kustoskinja Pavić priča da se Vera svesno odrekla svoje profesije (studirala je slikarstvo) i potpuno posvetila suprugu, te da mu je verovatno bila i menadžer i vodila arhivu. Dok je boravio u Indiji, pisao joj je redovno, iako su u tom trenutku bili razvedeni (kasnije su se ponovo venčali), ali se to u pismima ne može naslutiti. Njihov odnos je, prema rečima Dine Pavić, bio i umetnički, jer je Petar Lubarda često voleo da istakne da mu je supruga bila najveći kritičar.

Petar i Vera Lubarda, Venecija (1960), Venecijansko bijenale © Arhiva Kuće legata

Na internetu se mogu pročitati razne interpretacije njihove ljubavi, međutim kustoskinja poručuje da bi „izbegla bilo kakve senzacije”.

„Ona je u velikoj meri uticala na Petra i verujem da su neke njegove mudre odluke i kretanja na međunarodnoj sceni posledice Verinog angažovanja i usmerenja, jer je umela da prepozna šta je dobro za njega kao umetnika. Ona je nastavila da slika, bila je vrlo inteligentna, ali je znala da nema toliki talenat koliki je u njemu prepoznala.”

Petar i Vera Lubarda, oko 1950. godine © Arhiva Kuće legata

Otvaranje Legata

Nakon Petrove smrti, Vera je ostala da živi u kući na Dedinju, ali je ubrzo poklonila umetničku zbirku Gradu Beogradu. Primopredaja je išla brzo (preminuo je u februaru, a Muzej savremene umetnosti je već u julu otvorio Legat za posetioce). Prostoriju u kojoj je bio njegov atelje transformisali su u izložbeni deo, dok je ostalo bilo u Verinom privatnom posedu.

Komunikacija između Grada Beograda, Muzeja savremene umetnosti i Vere bila je veoma loša. Muzej je izdvajao sredstva za Legat od svog ionako skromnog budžeta, a Vera je stalno podsećala da je neophodno da postoji istoričar umetnosti koji će posetioca da prošeta kroz postavku.

Iz Muzeja nisu imali sredstava za Verinu ideju zbog ograničenih finansija, te im je ideja useljenja domara bila prelazno rešenje za ovaj problem; takvu ideju je Vera Lubarda kategorički odbijala. Muzej je decembra meseca 1984. godine vratio dužnosti Gradu Beogradu i odrekao se Legata Petra Lubarde.

Legat Petra Lubarde © Arhiva Kuće legata

Pred kraj Verinog života, Kuća legata (osnovana 2004. godine kao ustanova kulture) započela je 2007. godine rešavanje problema ovog legata. Važno je napomenuti da je Vera Lubarda u tokom 1980-ih i 90-ih godina konstantno pisala dopise Gradu Beogradu i podsećala ih na postojanje važne umetničke kolekcije i na značaj ovog umetnika. Opominjala je da je kuća, posebno nakon bombardovanja, oštećena i da je potrebna njena hitna sanacija.

Vera Lubarada je preminula vrlo lošeg psihičkog i fizičkog zdravlja. Od 57 poklonjenih radova, Komisija je u kući na Dedinju pronašla samo 24. Prema rečima kustoskinje, pretpostavljaju da je Vera u poslednjim godinama života prodavala radove i da je tokom takvih prodaja bilo iskorišćeno njeno nepovoljno psihofizičko stanje.

„Veliki deo naše kolekcije je danas otuđen, u privatnim je rukama. Jedno delo nam se vratilo, pa nam je to dalo nadu da će se u budućnosti i druga vratiti u kolekciju Kuće legata”, poručuje Dina Pavić.

Naslovna fotografija: Petar Lubarda © Arhiva Kuće legata