Hadžimanov – treba da budemo ponosni što imamo pravu muzičku dinastiju

Bio sam na koncertu Vasila i Marte Hadžimanov koji je održan u Bitef art kafeu (BitefArtCafe) u sklopu Musicology Sessions serijala. Izašao sa osećajem da nisam prisustvovao samo dobrom nastupu nego nečemu mnogo ređem – susretu sa živom muzičkom genealogijom.

Kod nas se često olako kaže da neko „dolazi iz muzičke porodice”, ali u slučaju Hadžimanovih to zvuči gotovo nedovoljno. Vasil je sin Zafira Hadžimanova i Senke Veletanlić, dok je Bisera Veletanlić deo iste umetničke loze. I sam RTS ga predstavlja kao umetnika koji potiče iz „veoma nadarene muzičke porodice”.

Porodični kontinuitet

Ono što me je posebno zateklo jeste dubina te priče. Nije ovde reč samo o tome da su roditelji bili poznati, pa je i dete krenulo umetničkim putem. Naprotiv, iza toga stoji nekoliko generacija koje su muziku i stvarale, i čuvale.

Posebno je fascinantna figura Vasilovog dede, takođe Vasila Hadžimanova, koji nije bio samo farmaceut po obrazovanju već i važan etnomuzikolog i sakupljač narodnog blaga. Više izvora navodi da je prikupio oko 10.000 narodnih pesama, dok ga stručna literatura opisuje kao pionira makedonske etnomuzikologije i jednog od najupornijih istraživača u toj oblasti.

Zapravo, tu počinje ono zbog čega ova porodica prevazilazi običnu biografsku zanimljivost. Malo je sredina u kojima u jednoj lozi možete da pratite tako jasan kontinuitet: od terenskog beleženja i čuvanja tradicije, preko jugoslovenske popularne muzike i šansone, do savremenog džeza i opere. Zato Hadžimanovi nisu samo „poznata porodica”, već, po svemu sudeći, jedna od retkih pravih muzičkih dinastija na ovim prostorima. To nije velika reč, nego najpreciznija moguća.

Preci i potomci

Zafir Hadžimanov ostao je upamćen kao pevač, kompozitor i glumac sa izuzetnim mestom u jugoslovenskoj i makedonskoj kulturi, dok je Senka Veletanlić bila jedna od najupečatljivijih figura popularne muzike i zabavne scene. Njihova umetnost nije bila samo pitanje slave već i stila, mere i dostojanstva – one vrste javnog prisustva koje danas deluje gotovo starinski plemenito. Kada se toj liniji doda i neprikosnovena Bisera Veletanlić, postaje jasno da govorimo o porodičnom stablu koje je obeležilo čitave epohe domaće muzike.

A onda dolazi Vasil Hadžimanov, koji nije ostao u senci porodičnog prezimena, što bi bilo najlakše, nego je izgradio sopstveni, potpuno prepoznatljiv muzički jezik. Njegov put nije bio puko nasleđivanje već ozbiljno formiranje: klasično obrazovanje, Berkli, pa povratak na ove prostore i gradnja zvuka koji spaja džez, etno, improvizaciju i Balkan bez folklornog kiča i bez potrebe da bilo kome podilazi. U tome, verovatno, i jeste njegova najveća vrednost – što porodičnu tradiciju nije konzervirao, nego ju je preveo u savremeni izraz.

Poseban utisak na mene je, međutim, ostavila Marta Hadžimanov. U njenom slučaju vidi se da se priča ne završava jednim velikim prezimenom i jednim velikim umetnikom, nego da se nastavlja dalje, drugim glasom i drugim putem. Marta je sopran, rođena u Beogradu, danas sa bazom u Nemačkoj, a njena novija biografija beleži dalje školovanje i master studije iz opere i solo pevanja u Majnhajmu. Drugim rečima, pred publikom nije bila samo ćerka poznatog muzičara, već umetnica koja već gradi sopstvenu ozbiljnu karijeru.

Muzika kao porodični jezik

Upravo zato, taj koncert imao je dodatnu težinu. Nije to bilo samo porodično muziciranje koje publika sluša iz simpatije. Bio je to susret dve autentične umetničke ličnosti, povezane ne samo krvnim srodstvom nego i dubokim razumevanjem šta muzika jeste kada nije proizvod, već sudbina, disciplina i način postojanja. U vremenu u kome se sve brzo troši, a javna scena često favorizuje buku umesto trajanja, ovakvi trenuci deluju gotovo lekovito.

Možda je zato čudno što se o porodici Hadžimanov ne piše više. Ne iz kurtoazije, ne iz nostalgije, i ne zato što volimo velika prezimena, nego zato što je njihova priča kulturno važna. Ona pokazuje da umetnost nije samo individualni bljesak, već i nasleđe, rad, obrazovanje, žrtva i upornost koja se prenosi generacijama. U njihovom slučaju muzika nije bila epizoda, ni karijera, ni porodični ukras. Bila je i ostala porodični jezik.

Posle ove večeri, meni se čini da Hadžimanovi zaslužuju mnogo više prostora u našoj kulturnoj javnosti nego što ga trenutno imaju. Ne zato što su „poznati”, nego zato što podsećaju da kontinuitet još postoji. A to je danas možda ređe i dragocenije od samog talenta.

Konačno, to veče je bilo neverovatno, kao da smo bili gosti u njihovoj kući, a ne na koncertu, a naša domaćica Marta Hadžimanov je blistala i bila toliko neposredna kao da se dugo znamo.