Frankenštajn – film koji otvara etička pitanja

Drago mi je da posle tri decenije, zahvaljujući knjizi Kinoteka doktora Frankenštajna (1) mogu da se barem malo prislonim uz estetiku neverovatnog filma Frankenštajn koji je režirao Giljermo del Toro. Podsetilo me je to na razloge zašto sam pisao knjigu o filmu, o čudima medicine, nauci bez etike i empatiji koju nemamo. To je razlog zašto ovaj film nije samo još jedna adaptacija, već potencijalni razgovor sa dvesta godina starim tekstom, na jeziku današnjeg sveta.

Manje horor o čudovištu, više etička rasprava

Za one manje upućene, kratki siže filma: Frankenštajn prati Viktora Frankenštajna, briljantnog, ali opsesivnog naučnika koji, vođen željom da pobedi smrt, stvara živo biće iz mrtve materije. Umesto trijumfa nauke, suočava se sa moralnim slomom, stvorenje koje je oživeo biva odbačeno, ostavljeno samo i osuđeno na patnju zbog tuđe ambicije. Lepo je znati o čemu se radi jer predviđam da će film dobiti nekoliko Oskara (nominovan je u devet kategorija).

Frankenštajn je čudovišno strpljiv mit. Knjiga Frankenštajn ili moderni Prometej objavljena je 1818. godine, a filmska istorija ju je decenijama prepričavala, od klasičnog horora Frankenštajn do brojnih reinterpretacija koje su više govorile o vremenu u kojem su nastale nego o samom „čudovištu”. To je posebno važno kod Del Tora koji je poznat po empatiji prema „drugima” jer su njegova čudovišta ranjiva, moralna bića, često humanija od ljudi. U tom smislu, Frankenštajn mu leži prirodno jer čita roman Meri Šeli ne kao horor o čudovištu, već kao etičku rasprava o naučnoj ambiciji, odgovornosti i usamljenosti.

Džejkob Elordi – upečtaljiva uloga

U naslovnoj ulozi pojavljuje se Džejkob Elordi, što je takođe neverovatan pomak. Elordi nije „karakterna maska” u stilu Borisa Karlofa, već glumac čije fizičko prisustvo i senzibilitet sugerišu tragičnog, svesnog Frankenštajna, bližeg književnom originalu i pitanju šta dugujemo biću koje smo stvorili, nego ikonografiji Univerzal studija.

Ono što je zaista važno je svesna odluka da se Frankenštajn vrati materijalnosti, ne samo tematski, već i bukvalno, fizički. Laboratorija Viktora Frankenštajna i brod kapetana Andersona izgrađeni su kao potpuno realni, opipljivi, bez oslanjanja na digitalne prečice. Kako objašnjava Giljermo del Toro: „Hoću prave setove. Ne želim digitalno, ne želim AI, ne želim simulaciju. Želim starinsko zanatstvo: ljude koji slikaju, grade, zakivaju, malterišu.” To nije nostalgija, već estetski i etički stav, isti kao u romanu Meri Šeli.

Jednako ozbiljno autori su pristupili i samom Čudovištu. Džejkob Elordi se za ulogu nije oslonio na svoju dominantnu pojavu i visinu od 2 metra, već na disciplinu tela i glasa. Proučavao je japanski butoh ples, formu namerno „neuglednih” pokreta, sporih deformacija i mračnih tema, kao i mongolsko grleno pevanje, kako bi razvio unutrašnju logiku pokreta i zvuka bića koje još uči da postoji. To je prava gluma iznutra.

Cena takvog pristupa bila je ogromna. Uloga Frankenštajnovog stvorenja pokazala se kao najzahtevnija u Elordijevoj karijeri: do deset sati dnevno sa šminkom na sebi, dolasci sa maskom već oko 22 časa kako bi bio spreman za rani snimajući dan, noći bez sna i snimajući dani koji su trajali i po dvadeset sati. Del Toro je kasnije rekao da je počeo da ga doživljava kao „nadljudskog”: nijednom se nije požalio na umor, glad ili trajanje snimanja. Paradoksalno, sam Elordi to iskustvo opisuje kao najudobnije i najprirodnije u svojoj karijeri.

Sve to zajedno šalje jasnu poruku da ovaj Frankenštajn ne pokušava da bude moderan pomoću tehnologije, već uprkos njoj. Ručni rad, telo glumca, vreme provedeno u nelagodnosti, sve ono što savremeni film često izbegava, a u suštini treba da bude. U tom smislu, film ne adaptira samo roman Meri Šeli, već i njen osnovni strah: šta se dešava kada stvaranje izgubi dodir sa ljudskim rukama, telom i odgovornošću.

Film koji se prvo doživljava telom, pa onda razumom

Fim ima neverovatnu atmosferu i boju, kao i u Panovom lavirintu i Obliku vode, ekran je zasićen intenzivnim crvenim, plavim, zelenim i zlatnim tonovima. Te boje ne „ulepšavaju” gotiku, one je emocionalno pojačavaju. Crvena nije samo krv, već opsesija. Plava nije hladnoća, već izolacija. Zelena nije priroda, već nešto što je narušeno, neprirodno. Del Toro koristi boje da bi gledalac osetio nelagodnost pre nego što racionalizuje događaj. To je film koji se prvo doživljava telom, pa tek onda razumom.

Iako kritika nije univerzalno prihvatila film, što je valjda logično u 21. veku, i dalje ne razumem zašto se neki ljudi bave kritikom. Navode se odstupanja od romana, problemi s ritmom, pa čak i manjak emocionalne rezonance. Ali zašto bi Del Toro, odnosno Frankenštajn, morao da „poštuje” književni tekst da bi demonstrirao svoju ideju?

Shutterstock.com

Lični utisak

Doživeo sam film kao duboko emotivan, čak potresan. Ponovo bih podvukao interpretaciju Džejkoba Elordija, koji čini srce filma. Njegovo Čudovište nije simbol, već biće koje boli. Lepota te glume leži u paradoksu: stvorenje, koje ne bi smelo da postoji, postaje najhumaniji lik u priči. Doduše, odnosi su možda mogli da budu dublje razrađeni, ali emocionalna suština filma ostaje jasna, patnja stvorenog je kazna stvoritelju.

I bez obzira na kritičke primedbe, ovaj Frankenštajn jeste film koji otvara pitanja etike, ne deklarativno, već istinski – nauka bez odgovornosti, stvaranje bez brige, znanje bez saosećanja.

To su pitanja koja su danas, u eri biotehnologije, veštačke inteligencije i brzog progresa, mnogo relevantnija nego 1818. godine. Zato naslov Moderni Prometej ovde ne zvuči književno, već upozoravajuće. Vatra je opet ukradena. Orao je opet tu. Razlika je samo u tome što sada svi gledamo i ne znamo ko će platiti cenu.

Slomljeno srce nije kraj, ono je stanje postojanja. Život na zemlji se nastavlja, ali izmenjen, sa posledicama svih izbora. Frankenštajn nije priča o stvaranju života, već o nemogućnosti da se pobegne od odgovornosti za njega.

Naslovna fotografija – LOS ANĐELES – Džejkob Elordi, povodom premijere filma Frankeštajn (Academy Museum of Motion Pictures, 2025,Los Angeles, CA) © Kathy Hutchins / Shutterstock.com

(1)- https://books.google.ca/books?id=G6ByAgAAQBAJ&lr=