Jastuče za igle, naprstak i pečurka za štopovanje

Žali mi se nedavno prijateljica da su je u laboratoriji u kojoj uzimaju krv za analize tretirali kao jastuče za igle. Nije da bi se tome mogla smejati, ali sam se nasmejala.

Ne njenoj muci nego paraleli i asocijaciji koju je imala.

Pitam se samo koliko naših čitateljki zna šta to beše jastuče za igle? A naprstak? A pečurka za „štopovanje” pocepanih čarapa, muških prvenstveno? Malo, rekla bih. Možda one od 60+. Bila je to neophodna oprema svake kuće, jer kako je moguće nemati iglu i konac, naprstak ili, nedajbože, pečurku. Te sitnice prenosile su se s kolena na koleno, sa babe na mamu, pa na ćerku, kao neki tajni miraz.

Ušice od igala bivale su sve veće i veće kako su godine korisnica bivale veće, dok ih jednom ne bi predale mlađima.

Rascvetala poljana

Jastuče za igle bilo je crveno ili crno, u zavisnosti od dostupnosti boja, ali i odnosa prema bojama vlasnice dotičnog jastučeta. Najviše je ličilo na one jastučiće koji se stavljaju u kutije skupih ručnih satova. U to vreme nije bilo tako skupih satova, a ni tako elegantnih kutija.

Jastuče je imalo bezbroj igala, ali i špenadli sa šarenim glavicama. Delovalo je kao razigrana i rascvetala poljana. Jastuče je obično bivalo sklanjano u metalnu kutiju od nekog keksa iz uvoza, jer takvih domaćih nije bilo, ili u drvenu kutiju tamne boje. Ne znam baš zbog čega tamne. Uz jastuče je stajao naprstak.

To je onaj mali metalni predmet koji se stavi na prst, najčešće domali, kako bi se pogurala igla za šivenje kroz neku deblju tkaninu. Bio je malo širi pri otvoru i tu je bio gladak, da bi odmah ispod te glatke površine počinjala ona druga, malo hrapavija, kao sijaset sitnih bubuljičica. Neophodan dodatak priboru za šivenje. Stajao je tu i centimetar, savijen kao zmija u klupko. Konaca koliko ti duša želi, svih boja, jer može da zatreba, mada nikada nisu korišćeni.

Pa onda čuvena pečurka. Nekada su se čarape krpile, bilo je takvo vreme, što da ne priznamo. Bilo je to vreme u kome su postojale radnje za popravku najlon čarapa. Verovali ili ne. Obično su imale jednu kao staklenu, providnu nogu, tj. deo od kolena do stopala, bez prstiju, u koji bi čaraparka uperila jako svetlo nakon što bi navukla pocepanu čarapu. Od broja petlji koje su krenule, zavisila je i cena popravke.

Zvuči kao sentimentalno putovanje. Verovatno i jeste.

Dve probe

Bilo je to vreme kada su krojačice, zvane šnajderke, bile vrlo na ceni. Dobra šnajderka vredela je više nego išta. Pažljivo bi uzimala meru, potom krojila, pa se išlo na prvu, pa na drugu probu. Na materijalu bi iscrtavala konture ili kredom, ili sapunom, onim za pranje. Trajalo je dok dobijete haljinu. Nije kao sada, uđeš, probaš i nosiš. Trebalo je mnogo strpljenja da bi se dobila haljina. Skidani su šnitovi iz Burdi, pomno se tražili odgovarajući materijali i sjajne šnajderke. Naše žene uvek su znale da se obuku, posebno one koje su imale svoje šivaće mašine i vešto šile sebi, drugaricama, sestrama, ćerkama.

Šila su se i muška odela, pantalone, sakoi, pa i kaputi. Razlika između muških i ženskih šnajdera je u tome što su muški stavljali jastuče za igle na nešto nalik podvezici i to stavljali na nadlakticu kako bi lakše radili s mušterijom.

Dakle, bilo je to vreme carstva jastučeta za igle.

Moram da kažem da je sada lakše, brže, lepše, premda ima žena koje ne odustaju od sve manjeg broja šnajderki. Razumem ja i njih, ali vreme teče mnogo brzo. Nekada je vreme važnije od savršeno ukrojene haljine.

I uostalom, ima salona za prepravku i dopravku odeće.

Jastuče se ne predaje!