Zašto spremamo zimnicu?

Podrhtavaju, još uvek, zelene grane, a lišće treperi i vrti se na jesenjem vetru. Zima, a nije, sunce, a zubato.

Miluju me jesenje boje, a Dunav teče u duboku i tamnoplavu boju. Tok mu je nekako sigurniji, i dok prelazim Pupinov most – znam zašto spremamo zimnicu.

Da predupredimo neizvesnost zime, da upijemo mirise sreće, detinjstva, bake, topline.

Da se povežemo sa prirodom, sa korenom, sa iskrom, sa izvorom.

Biram paprike na pijaci, dodala sam i patlidžan i zeleni paradajz. Na non-stop vezi sa izvorom ajvara na jugu Srbije, kumina mama nije zadovoljna što njen recept menjamo. Odmahuje glavom i rukom u našem pravcu i obraća nam se mnogo puta ponovljenom rečenicom: Vas dve samo nešto izvodite i menjate, radite kako vam ja kažem!

E, u toj rečenici je i briga za potomke, i ljubav, i strah. Sreća i nesreća.

Dok meljem paprike, gledam u crne nokte i razmišljam koliko sam te volela, da sam mislila da niko nikada nije nikoga voleo kao ja tebe.

Od zemlje do neba, od ujutru do uveče, od mira do rata, od brige do veselja, od mog srca do tvog srca i to sve puta milion.

Danas biram sreću, i decu, i ručak, i mukotrpan proces pravljenja srpske zimnice, jer je to dokaz da smo živi.

A što se tebe tiče, što bi moja baka Seja rekla: Imamo mi i bolje kolače, ali za bolje goste!

Za ljubav moju ustaju na mene, a ja se molim. Psalam 38,20