Virtuelni ljubavnici

Da, najvažnije je u ova suluda, apokaliptična vremena, kada nas užasi vrebaju odasvud, ostati zdrave pameti. Ali, kako sačuvati zdravu pamet, kada je sve na šta bacimo pogled već okrnjeno ludilom izopačenosti, i kada se Veliki brat potrudio da nas ostavi usamljene, izgubljene i bez oslonca.

Pošto se sistematski radilo na kidanju bliskih veza (institucije kao što su porodica, brak, ljubav, prijateljstvo – zamenjene su fantazmima o „uspehu”, „seksu” i „lajkovima” na društvenim mrežama), savremeni čovek nije čak više ni prepušten samom sebi već –univerzalnoj dadilji transhumanzima – veštačkoj inteligenciji.

Pre nekoliko dana slučajno sam naletela na jednu malu i naizgled nebitnu vest, koja u suštini govori o novom društvenom fenomenu. Naime, jedna devojka se zaljubila u ChatGPT! Kaže, vodi ljubav s njim svakoga dana, srećna je i zaljubljena, i nikad joj nije bilo lepše. Kaže, on (ChatGPT) ima pamet, ideje i glas, a ona ima seksualna pomagala.

Niko nije rekao da je ljubav obostrana, ali devojka tvrdi da je srećnija nego ikada.

Bolest današnjice, skupljena u ovoj maloj priči, nekome može da zvuči samo kao bizarni dodatak sveopštem ludilu, nekome kao priča o epidemiji usamljenosti, nekome može da posluži kao predložak za fantaziranje o tome šta bi bilo kad bi se matematički model mogao zaljubiti, ili da li ova „zaljubljena” devojka ponekad dobije napad ljubomore kad pomisli da mu nije jedina? Da li se ponekad svađaju?

Ali, u suštini, radi se o nečemu sasvim novom, o promeni društvenih uloga, o suštinskom ludilu vezivanja sudbine čoveka za veštačku inteligenciju.

Sa ovom pričom, očigledno je da se radi o potpuno neverovatnom scenariju – ako je doskora čovek bio konzument, na primer, pornografskih video-sadržaja, dok su s druge strane slike stajali porno-glumci, danas celo čovečanstvo postaje pornografski set, dok je konzument, odnosno voajer – veštačka inteligencija.

Čuvena rečenica iz Orvelove 1980. „Veliki brat te posmatra”, koja je do pre neku deceniju ledila krv u žilama svakom mislećem čoveku, danas je postala nešto kao nova normalnost. Ako su rijaliti programi sa istim naslovom, pre dvadesetak godina bili „eksperiment” u pristajanju ljudi da od simboličkog logora prave zabavu, današnja priča dokazuje i simbolički i bukvalno – da je ropstvo u međuvremenu ne samo prihvaćeno već da se ono može voleti.

Kakva tužna elipsa priče o čoveku, kao biću slobodne volje.