Vesnik dobrog

Ugledala sam je nedavno, dok sam vozila van grada. Stajala je kao bela sfinga ispred još uvek blatnjavog dvorišta, hvatajući zrake sunca tako dostojanstveno i zadovoljno da sam pomislila da je blagoslovena svaka kuća koja ima mačku.

Kažu da mačka bira kuću u koju će da dolazi i da vas brani svojom pozitivnom energijom, i ta ideja bila mi je potpuno prihvatljiva dok mi je slika potpuno bele životinje ispred oronule kuće prošla prvo pred očima, a onda ostala duboko urezana u sećanje.

Kao vesnik dobrog, kao visibaba u snegu, izgledala je nestvarno pored umorne, još uvek zimske slike srpske seoske zapuštene kuće.

Uz neku baku koja stoji na prozoru i gleda u daljinu, uz nekog deku koji na ulici čeka ili samo osluškuje dan, uz sliku deteta, musavog i nasmejanog na biciklu, beli veliki brkati mačor stanovnik je naših srca.

Jedna vrsta, a u isto vreme i gradski mangup bez jednog oka i lenji paor, ne mnogo zainteresovan za okolna dešavanja, sjajne dlake i otmenog držanja.

Danas, dok je oko nas sve šareno od cveća i dok iščekujemo neki poklon ili pažnju naših drugih polovina, šetam pijacom dok mi se tri lokalna mačora motaju oko nogu.

I oni znaju da ću kuvati veliki ručak. U nedelju, sve po redu: supa, sos i meso, pa pečenje i na kraju Vasina torta. Srce mi je puno nekog slatkog iščekivanja i radujem se proleću.

Ajmo, i ove subote, Bajaga i Jadranka Jovanović na repeat pa nek ide život.

Podmladak, kućni ljubimac i u srcu ljubav.

Svima, na početku ovog svetski sumornog proleća, dovoljno.