Ručak kao život, život kao ljubav

Sunce, kiša, hladno ili vruće, niko nikada nije zaboravio bakin ili mamin nedeljni ručak.

Dan bez dogovora, a uz pripadanje. Naš. Tvoj i bez posebne najave.

Nedelja koja zaslužuje da se ponavlja zauvek.

Uz promenu dinamike, smeha, suza, osoba za stolom. Ručak kao život. Život kao ljubav.

Supa, sos sa rinflajšom, pečenje i kolač. Miris našeg DNK.

Supa kao obavezna vaspitna mera. Kao mera za ljubav. Najviše na svetu se voli onaj kome se kuva supa od fazana.

Danas sve naručeno stiže za dvadeset minuta, ali nema dostave koja može da donese ljude koji ručaju zajedno i dele i sreću i muku. Bez mnogo reči.

Uz larmu glasova i uzvike – daj so; meni je vrelo; meni nije dovoljno vruće; malo si stavila rezanaca; rezanci su na dnu, uzmite viljuškom; nema bibera; ne stavljam biber zbog dece, vi matori sipajte; bako, duvaj, meni je vruće; bako, prosuo sam po stolnjaku; nema veze, baka će da opere…

Dok perem zelenu salatu, čekam gomilu da uđe na vrata i smaže sve za pola sata, zamišljam unučiće, a slušam Đorđa Balaševića.

„Postavljaš preda me trpezu” – psalam 23.