Puštam da me život malo sačeka

Pred kraj leta, svi se umorimo. Mnogo nam je, nekako, i sreće, i rodbine, i dece, i putovanja, i samog sedenja. Mnogo zagrljaja, gaća i peškira.

Sve nas žulja misao šta nas čeka s jeseni osim novih računa za zimnicu i dečje udžbenike. I kao da se nismo cele godine spremali da se preko leta razgaćimo i zaboravimo na sve, uvek se uvuče neka zebnja i ne zaobiđe nas talas melanholije.

Kad me strefi suština (izreka premudre komšinice), setim se prvog nastupa Suzan Bojl na takmičenju u pevanju u Velikoj Britaniji, kad od podsmeha do divljenja nije prošlo par sekundi. U tom jednom dahu, od podrugljivog pogleda do suza u očima, pokazali su se istina, život i izuzetnost u svom najblistavijem obliku.

I dok smo svi imali osećaj da kada zapeva – anđeo sa neba siđe, kao slepac progledali smo i tog momenta je pobedio život. Bez šminke, bez filtera, bez očekivanja. Samo tako, jednog običnog dana, jedna sasvim obična žena.

Kad život postane gnjecav, zamesim testo.

Recept za pitu sa sirom (onako – „na brzinu”, kad ti treba osećaj reda i topline):

• 500 g tankih kora

• 300 g sitnog sira

• 2 jajeta

• 1 čaša kisele pavlake

• 1/2 čaše jogurta

• malo ulja

• prstohvat soli

Umutite jaja, pavlaku, sir, jogurt i so. Slažite kore u podmazan pleh, svaku poprskajte uljem, pa stavite red nadeva. Završite korom i odozgo dodajte malo pavlake i ulja. Pecite na 200°C dok ne porumeni. Dok se peče, miriše na mir u kući.

I onda sednem, presečem parče i pustim da me život malo sačeka.

I podiže me na kamen, viši od mene. Psalam 61:2