Oproštaj

Pre nekoliko dana, u parku, dok sam šetala svog psa, slučajno sam čula razgovor dvojice muškaraca.

Mogli su biti otac i sin – mladić je gledao u travu, s rukama spuštenim između kolena, a stariji čovek, koji je imao oči jastreba, ovlašno je držao ruku na naslonu klupe.

„Zapamti”, rekao je, „jedino što je zajedničko svim ljudima jeste nesavršenost.”

Načuljila sam uši.

„Ali…”, promucao je mladić.

„Možeš koliko god da se trudiš da budeš savršen, ali to se neće desiti. Jedino rešenje je oproštaj…”

„Kome da oprostim?”, mladić se skoro brecnuo.

„Polako. Saslušaj me.”

Mladić je ponovo spustio glavu.

„Vrlo jednostavno – odredi samo jedan dan mesečno, izaberi osobu koja je nešto zgrešila prema tebi i oprosti joj. I istog dana, seti se osobe prema kojoj si ti zgrešio, zovi je i traži da ti oprosti.”

Mora biti da je stariji čovek primetio da ih gledam, pa me je značajno pogledao. Odmakla sam se korak dalje.

„Videćeš”, nastavio je stariji čovek, „to će pomeriti ogromnu kamenčinu s tvoje duše, i osetićeš neverovatno veliki priliv pozitivne energije. Bićeš neuporedivo jači, slobodniji i više koncentrisan.To je tako u životu.”

„Budi častan čovek”, potapšao je mladića po leđima, a onda je meni klimnuo glavom, kao da se poznajemo.

Moj pas je pojurio za loptom i ja sam krenula za njim. Kad sam se nekoliko trenutaka kasnije osvrnula, na klupi više nije bilo nikoga. Kao da je ova filmska scena odigrana u nekoj drugoj dimenziji. Zadrhtala sam na sekund. Možda je ovo bila neka nestvarna lekcija za mene?

Razmišljala sam posle, kako je neverovatno što sam čula ovaj razgovor kada mi je bio najpotrebniji. Kuvalo mi je poslednjih dana u želucu svaki put kad bih pomislila na jednu osobu, i bila sam odlučna da je zauvek prebrišem iz svog života. Ali posle ovih reči, nešto je počelo da se rastvara u meni, i moje emocionalno sirće počelo je da čili. OK, oprostiću joj, mrmljala sam u sebi, lako je i lepo, stvarno, u svom srcu, oprostiću joj, evo, oprostila sam… I zaista, istog trenutka osećala sam se bolje. Uh, kako je dobro kad nema gorčine. Moja iznenadna lakoća i moralna ispravnost, međutim, nekoliko trenutaka kasnije suočila se s drugim delom ove lekcije.

Iako sam se odmah setila nekoga koga sam ja povredila, jedna opasna strela ubola me je u stomak. Nisam mogla da okrenem taj broj i da kažem: Izvini!

Još uvek radim na tome.

I pitam se, da li su i drugi ljudi ovako nesavršeni – zašto je lakše oprostiti, nego zamoliti za oproštaj?