Ogoljavanje

Ova godina, kojoj odbrojavamo poslednje dane, pamtiće se i po nečemu krajnje bizarnom – po takozvanoj goloj haljini. Nažalost, na sve ostale užase – od ratova, preko ozvaničenja ʼVrlog novog svetaʼ i uvođenja digitalnog ID-a, manipulisanja klimom, trovanja zemlje, vode i vazduha, trovanja umova strahom i besmislom, sumanutih ideja Bila Gejtsa i klike iz Davosa, korupcije, nasilja, do dugo najavljivanih „fajlova” politčko-seksualnih skandala gospodara vremena i prostora (Epstajn, Pi Didi itd.) i masovnog nezadovoljstva građana diljem Evrope – nekako su nas navikli!

Međutim, u sferi onoga što se zove socijalni inženjering, koji, kao što znamo, uvek ima mnogo ozbiljnije posledice nego što na prvi pogled izgleda, ispromovisan je novi fenomen o kome će se tek govoriti. Ono što je na početku godine izgledalo kao usamljeni akt skretanja pažnje i šokantni holivudski performans, ispostavlja se kao jedan višeslojan simbolički trend.

Godina je, takoreći, počela otvorenom i bestidnom golotinjom Bjanke Sensori na dodeli Gremi nagrada, u februaru. Naime, stala je uz svog muža Kanje Vesta i samo pustila da joj bunda sklizne niz leđa. Kao od majke rođena, obučena u providnu najlon čarapu, pokazala je sve što ima, i nije prošlo ni nekoliko meseci, a Holivud i industrija zabave su od Bjankinog čina napravili trend. Na crvenim tepisima, gala promocijama, dodelama nagrada i važnim društvenim okupljanjima, glumice, pevačice, manekenke i sve one koje za sebe misle da su nešto, pojavljivale su se u takozvanim golim haljinama – odasvud su sevale bradavice, zadnjice, butine, naga ženska tela obučena u providne haljine.

Iako su, naravno, mnoge od njih objašnjavale da se tu u stvari radi o svojevrsnom oslobađanju žene, iako su „dizajneri” golih haljina istupili sa već otrcanim tezama o rušenju tabua vezanim za žensko telo, i laicima je jasno da iza trenda stoji namera dodatnog obezvređivanja žene – osim što joj je političkim dekretima osporeno ekskluzivno biološko pravo majčinstva (jer sad i muškarci mogu da budu „majke”) i jer sada „svako može da bude žena”, sada njeno javno svlačenje, koje postaje norma, ima simboliku, ne oslobađanja, već srozavanja. Skidanje poslednjeg „vela tajne” ne svodi ženu čak ni na seksualni objekat, nego samo na objekat, koji više čak ni za prokreaciju nije neophodan.

Paradoks leži u očiglednosti – modni kreatori sve više kreiraju „haljine za muškarce”, dekorativnu šminku za muškarce, večernje tašne za muškarce i tome slično, dok žene sve više svlače. Obučeni muškarac i svučena žena od javnog mesta prave ritual paklenog maskiranja sveta koji se pred našim očima menja.

Jedina lepa vest je da nijedan trend ne traje večno.