Odmor uz kafu i sećanja

Ti uvek nosiš one velike papirne kese koje šušte nekako sirovo, kao neko suvo lišće dok se gazi grubim đonovima. Kad uđeš u kuću iz nabavke, čujem te pre nego što te ugledam, i sve me više podsećaš na tatu koji je subotom rano išao u nabavku, a posle čistio sa mamom u kuhinji paštrnak i ostalu zelen za supu.

Pre nego što počne raspakivanje namirnica, poljubiš me u vrat. Iz kesa vire i novine i ja odmah stavljam kafu.

Nasmejan si, i dok sedaš u fotelju, okrećeš se ka meni i uzimaš šoljicu kafe, razmišljam o tvom zagrljaju.

Kad su deca bila mala, bolesna ili, jednostavno, kad sam bila umorna, volela sam da mi prepričavaš kako sam izgledala kad smo se upoznali. Uvek si pristajao da mi do detalja objasniš kako mi je izgledala kosa, kako sam imala bordo sandale na visoku štiklu i kako mi umalo nisi ni prišao jer sam izgledala gordo i strano.

Meni je ta priča i dan-danas smešna jer je tvoj prvi pogled ka meni bio preteran, suviše otvoren i nisam znala da li da se stidim ili da se ljutim.

Dok duva ovaj jak vetar, koji nam svake godine donese razmišljanja o prošlosti, hvatam sebe u spokoju. Dajem sebi još 15 dodatnih minuta odmora uz kafu i sećanja.

I dok nam bez prestanka, putem telefona, televizije itd., nude reklame tipa „putovanje iz snova”, volim što si ti još uvek moj san. A nadam se da nam putovanje, pravo, tek predstoji.

Jer si Ti trpljenje moje, Gospode, nado moja od mladosti moje. Psalam 70