Sećanje i podsećanje

Gledam nadole u tačkice koje svetle, trepere između tamnožute i svetlonarandžaste boje. Grupisane su i deluju romantično i nestvarno; mrak je skoro potpun, ali se još uvek naziru slike i vidim tlo golim okom. Mislim da prepoznajem razliku između mora i kopna, zamišljajući vijugavu igru svetla i tame. Pada mi na pamet svetleća anakonda koja je pojela antilopu i koja nepomično leži, a telo joj je puno neobičnih kvrga.

Muškarac pored mene ima belu košulju, teget sako, zlatne epolete i šapku. Rukama drži volan u kokpitu aviona, samozadovoljno mi se smeši, a ja mu iz očiju vidim da me voli.

Voli mene, voli pogled sa visine od 10.000 metara, hvali sudbinu, Boga i Jugoslovenski aerotransport.

Ja sam već odavno na devetom nebu, mislim na nežnost koja je opipljiva u ovoj maloj kabini i naginjem se sve vreme ka prozorima, da vidim što više, da njemu budem bliže i da se nadišem ljubavi.

Dok prelećemo Jadransko more, preplavljena sam emocijama, idu mi suze i želim da taj momenat traje zauvek.

Danas seckam tri vrste luka za prebranac pa plačem „iz druge emocije”, ali odlučujem da se setim svega. Nekako, ovo vreme tera na retrospektivu.

Red luka, red pasulja, red zaprške, uz poneku suzu, garantuju mnogo bolje raspoloženje.

Čim me prođe introspekcija, zapljusnuće me i talas telesnog preispitivanja.

Taman kad mu je vreme. Na proleće!

Tebi podigoh oči svoje, psalam 122.