Dobra reč

U početku beše reč, tako počinje Biblija. I, često zaboravljamo da je od logosa, to jest od reči, odnosno od misli, Bog napravio svet.

Današnji genijalci rekli bi da se radi o kvantnoj fizici, savremeni alhemičari to zovu namerom koju smo poslali u kosmos. A mi, obični smrtnici, mislimo da je reč – samo reč, i često reči koristimo tek da bismo govorili, ponekad ni ne sanjajući kakvu štetu sami sebi nanosimo.

Pre nekoliko dana majstor mi je popravljao frižider. Pristojan čovek, ali kad mu je zazvonio telefon, bio je oštar, ljut i nervozan: „Nema da neće, ima odmah da krene!”, procedio je. Lice mu je bilo napeto, a osmeh skupljen u oštru crtu.

Njegova ćerka hoće da ostane još malo kod bake, sinoć su ga zvali u deset uveče da popravlja frižider doktorki koja mu leči oca, niko mu ne da mira, život – to su samo problemi, žalio se i mrmljao dok je zavrtao one šrafove, a ja sam ga ćutke posmatrala – nema više od četrdesetak godina, zdrav kao dren, spretan, i očigledno dobar majstor, i pomislila sam samo jedno – priča tek da bi nešto pričao, i ništa ne zna o moći reči.

Po ko zna koji put uverila sam se u moć reči i u moju ličnu maksimu da je život pakao za one koji misle da sve znaju, i genijalan za one koji su spremni da uče

„Majstore”, rekla sam, „mnogo gadan deda postajete.”

Zapanjeno me je pogledao, držeći šrafciger u rukama.

„Samo se žalite, ništa vam ne valja, da vam ćerka ima 19 godina i da neće kući, razumela bih da se nervirate, ali ona ima samo devet godina i hoće još malo da se igra! I, radujte se što možete da uzvratite uslugu doktorki, budite srećni što ste mladi i zdravi. Život je lep, pronađite lepše reči”, rekla sam.

Zinuo je.

„Svi će bežati od vas. Niko neće želeti da bude u vašem društvu, osim istih takvih kao što ste vi, koji će kukati još jače.”

Počeo je da se smeška. „Stvarno tako mislite?”

„Jeste, brate mili, razmislite: babe i dede koji su veseli i koji ne kukaju, nikada nisu sami, a svi beže od nadžak matoraca kojima nikada ništa ne valja. Promenite reči, promenite ugao gledanja i videćete kako je sve drugačije i kako nijedan od ovih razloga koje ste naveli, nije razlog za ljutnju.”

Gledao me je razrogačenih očiju, ali lice mu je odjednom sinulo.

„Mnogo mi je milo što sam vas upoznao, i hvala vam na ovoj lekciji.”

Otišao je sa širokim osmehom, ali smeškala sam se i ja. Ne samo da sam se po ko zna koji put uverila u moć reči, nego i u moju ličnu maksimu da je život pakao za one koji misle da sve znaju, i genijalan za one koji su spremni da uče.

A ovaj majstor, brzo uči.