Inspirativni muškarci, Filmovi i predstave, Globalne teme

In memoriam: Alen Delon – veličanstveno poglavlje odlazećeg vremena

Piše: Novinarka i književnicaMirjana Mitrovićavgust 19, 2024septembar 2, 2024

Više od pola veka Alen Delon bio je simbol muške lepote. Ako ste hteli da svima bude jasno, samo biste rekli Lep kao Delon.

Bio je simbol evropskog filma kad je on još bio mera umetničkog ukusa. Znao je i užas vojničkih rovova i glamur crvenog tepiha, iskusio je i mračne prostore pariskih ulica i sjaj reflektora. Bio je lice evropskog antiheroja i simbol francuskog šika. Snimio je oko 90 filmova, na francuskom, italijanskom i engleskom. Živeo je često na ivici noža, a ipak doživeo da mirno umre u 89. godini života.

Brižit Bardo, koja je godinu dana starija od Delona, u telegramu saučešća napisala je: „Alenova smrt stavlja tačku na veličanstveno poglavlje odlazećeg vremena.”

Želim da se odmorim sa svojim psima

Prepuštajući sociolozima da preispitaju u kakvom stanju Alen Delon ostavlja sve one stvari koje je za života simbolisao (muška lepota, evropski film, francuski šik, pa i evropski antiheroji), moramo se zapitati zašto je ova velika filmska zvezda poslednjih godina izjavljivala da ne žali za svetom koji napušta.

Iako po svemu poseban, Alen Delon sa svojom generacijom (rođeni u četvrtoj deceniji 20. veka) deli negativan stav prema ubrzanim promenama novog milenijuma. „Želim da se odmorim sa svojim psima”, napisao je Delon u svom testamentu. Pred kraj života verovao je samo svojim životinjama jer su ga one „volele bezuslovno, ne tražeći ništa zauzvrat”.

Portret Alena Delona, sa naočarima za vid.

Nije hteo kao Belmondo

Alen Delon umro je 18. avgusta u svom domu, okružen decom i unucima, i želeo je da bude sahranjen na privatnoj ceremoniji, u kapeli na svom imanju, koju je izgradio pre više godina.

Izgeda, nije mu se svidela velika pogrebna ceremonija kojom se Francuska oprostila od Žan-Pola Belomonda. Delon i Belmondo prvi put su zajedno igrali u filmu Borsalino. Bili su heroj i antiheroj francuskog filma. Bili su bliski prijatelji, a onda decenijama nisu govorili, da bi u poznoj starosti shvatili svu besmislenost te svađe. Njihovo dirljivo pomirenje okončano je tako što je Delon 2021. stajao kraj Belmondovog kovčega u prepunoj crkvi Sen Žermen de Pre u Parizu.

Ipak, francuska će odati počast svom velikanu: 28. avgusta, posle privatne službe u crkvi Sen Sulpis, biće sahranjen na groblju Per Lašez i, prema najavama, sahrani će prisustovati predsednik Makron.

Deca i DNK analiza

Još jedno neprijatno iskustvo poznih godina Alen Delon deli sa svojom generacijom – svađu potomaka oko nasledstva. Samo što je to kod Delona izraženije jer se procenjuje da njegova zaostavština iznosi između 200 i 300 miliona dolara. Svoje ogromne honorare u vreme najveće slave Delon je ulagao u nekretnine, deonice, modni brend, ugostiteljske objekte.

Od kad je oboleo od raka, pa dobio slabiji moždani udar, kraj Delona je najviše bila njegova 34-godišnja ćerka Anuška. Posle razvoda, ona je sa ćerkicom živela kod oca.

Anušku i četiri godine mlađeg Alena Fabjana Delon je dobio u vezi sa Rozali van Bremen. Rozali je holandska glumica, 31 godinu mlađa od Delona. S njim je živela od 1987. do 2001. Tih 14 godina opisala je rečima: „Moj život bio je pakao.”

Osim Anuške i Alena Fabjana, u poslednjim danima je kraj oca bio i njegov najstariji sin, 60-godišnji Antoni Delon, rođen iz braka sa Natali Delon, koji je trajao od 1964. do 1969. Od ovo troje dece, koja su sva našla svoje mesto u svetu filma, Delon ima četiri unuke.

Delon je imao i sina Kristijana Pafgena, koga je 1962. rodila umetnica Niko, bliska krugu oko Endija Vorhola. Delon nije priznao Kristijana sve dok nije zatražena DNK analiza. Međutim, Kristijan nije doživeo da nasledi bogatog oca. Urmo je 2023. godine.

Sukob naslednika – sinovi protiv ćerke i eutanazije

Svađa među naslednicima zahuktala se kada se saznalo da je testamentom Delon ostavio pola svog imetka Anuški, a da se druga polovina deli među sinovima na jednake delove. Zbog toga su se, iako od razlčitih majki, sinovi, od kojih jedan ima 60, a drugi 30 godina, udružili.

Među brojnim optužbama na sestrin račun bila je i ona da hoće oca da odvede u Švajcarsku, gde je dozvoljena eutanazija. Osnov ovih optužbiu leži u činjenici da je Alenova jedina supruga Natali život okončala eutanazijom 2021, pošto je počela da gubi borbu s kancerom i želela je da prekrati poslednje muke i poniženja. Ipak, Alen Delon je umro u Francuskoj, prirodnom smrću.

Mladi Alen Delon i Romi Šnajder u kolima.

Alen Delon i Romi Šnajder © Ralf Liebhold/ Shutterstock.com

Romi Šnajder, najveća ljubav

Iako jedina supruga, Natali nije bila jedina ljubav Alena Delona. Najveća ljubav bila mu je glumica Romi Šnajder sa kojom je bio veren. Pred venčanje sa Romi, sreo je u baru 21-godišnju Natali i prevario verenicu. Poznavaoci kažu da je samosabotirao ljubav svog života jer se uplašio braka i jer je Romi Šnajder, za razliku od pokorne Natali, bila ostvarena i samosvojna.

Kasnije, Delon je pričao da nikada više nije smeo da pogleda film Bazen iz 1969. jer je u njemu igrao sa Romi Šnajder. A film je sniman četiri godine posle njihovog raskida. Kad je Romi umrla 1982, celu noć je proveo kraj njenog kovčega, pa ju je fotografisao i tu fotografiju nosio u novčaniku. A to je bilo više od 15 godina nakon što su se rastali. U pismu povodom njene smrti, obajvljenom u časopisu Pari mač (Paris Match), Alen Delon kaže: „Bože moj, kako smo bili mladi i kako smo bili srećni.”

Romi Šnajder je umrla u 44. godini života, od tuge za 14-godišnjim sinom koji je nastradao nesrećnim slučajem.

Traumatično detinjstvo i pružena ženska ruka

Alen Delon je voleo žene, a one su njega obožavale. Mnoge od njih su mu pomogle da postane ono što je postao. Njegovo detinjstvo i rana mladost nisu baš mnogo obećavali. Rođen je 8. novembra 1935. u finom predgrađu Pariza. Roditelji su mu se razveli kad je imao četiri godine, pa je dat na usvajanje u porodicu čuvara zatvora. Kad su usvojitelji umrli, vraćen je u novu porodicu svoga oca. Škola mu nije išla, pa su ga premestili u majčinu novu porodicu da radi u očuhovoj delikatesnoj radnji. Tukao se i pravio probleme, pa se prijavio u francusku mornaricu i četiri godine učestvovao u ratu u Indokini. Od te četiri godine, 11 meseci je proveo u vojnom zatvoru.

Po povratku u Pariz 1956. radio je svakakve poslove i petljao se sa opasnim momcima na Pigalu i Monmartru. Ženama nije promicala njegova drska lepota i čelični pogled plavih očiju. Jedna glumica ga je uzela u svoju kuću i vodila na ivente.

Viskonti je verovao u njega

Romi Šnajder, koja je već bila slavna po filmu Sisi, izabrala ga je 1958, samo na osnovu fotografije, za svog partnera u filmu Kristin. Početak njihovog poznanstva bio je katastrofalan jer Romi nije govorila francuski, Delon nije govorio nemački. Nisu se dopali jedno drugom. Ali, tokom snimanja, rodila se romansa.

Njegova karijera je buknula posle glavne uloge u filmu Slabe žene, što je i prvi njegov film prikazan u Americi. Kad ga je veliki italijanski režiser Lukino Viskonti odabrao za ulogu u filmu Roko i njegova braća, odbio je. Ali Viskonti je u njemu našao željeni spoj anđeoskog lica i unutrašnje agresivnosti. Posle ga je Viskonti hrabro angažovao i za ulogu u jednoj pozorišnoj predstavi uz Romi Šnajder.

Pod Viskontijevim uticajem Alen Delon počinje ozbiljnije da radi na svojoj glumi, da se više ne oslanja samo na talenat i genetiku, u kojoj su kombinvani francusko-korzikansko-italijanski preci sa očeve strane i francusko-nemačko poreklo sa majčine.

Boravak u Beogradu i afera Marković

Alen Delon je već bio velika zvezda kad ga je snimanje filma Marko Polo u zimu 1962. dovelo u Beograd. Veliki deo tog glamuroznog projekta sniman je u Filmskom centru Košutnjak i u Hali 1 Beogradskog sajma. Van snimanja, Delon je stalni gost tada čuvenog noćnog bara Lotos i kafane Mažestik. Tu upoznaje beogradskog momka iz sive zone Miloša Miloševića, koji mu postaje dubler, telohranitelj i prijatelj. Delon ga odvodi u Francusku. Kad je Milošević odlučio da krene dalje, u Holivud, preporučio mu je svog prijatelja Stevicu Markovića, mangupa iz Savamale.

Markovićevo izmasakrirano telo pronađeno je 1969. u crnoj kesi na pariskom đubrištu, zbog čega je Delona više puta ispitivala policija. O toj aferi i njenim pipcima koji su sezali do najviših delova francuskog društva, napisano je mnogo novinskih članaka i knjiga. Ubica nikad nije uhvaćen.

Afera jeste malo uzdrmala Delonovu karijeru, a naročito je tome doprineo intervju za BBC u kome su ga ispitivali i o umešanosti u seksualne žurke i o ličnim seksualnim preferencijama. Ali se on brzo oporavio.

Plakat za dodelu YLatne PAlme ALenu Delonu u Kanu.
MNa slici je lepi, mladi ALen Delon.

Počasna Zlatna palma za francuskog velikana

Već je imao svoje mesto, osvojeno ulogama kao što su one u Antonionijevom Pomaračenje (LʼEclisse) iz 1962, u kome igra uz Moniku Viti, u Viskontijevom Gepardu (Il Gattopardo), ili Melvilovom Samuraju iz 1967, a imao je i četiri filma u Holivudu. I tokom 70-ih paralelno radi i u Holivudu i u Francuskoj, a za film Gospodin Klajn (Mr. Klein) iz 1976. nominovan je za nagradu Cezar. Ipak, u svetu su najviše voleli njegove trilere.

Čuveni evergrin Paroles, paroles, otpevao je 1973. u duetu sa francuskom pevačicom Dalidom, koju je poznavao još iz ranih dana gluvarenja po Monmartru.

Nagradu Cezar, francuski Oskar, dobio je 1985. za ulogu u filmu Naša priča (Notre Histoire). U to vreme se već bavi režijom i ima svoju produkcijsku kuću.

Odluku da se više neće baviti glumom objavio je 1997, ali je ipak i posle toga odigrao dosta uloga. Nije odoleo ulozi Julija Cezara u komediji Asteriks na Olimpijadi iz 2008, uz Žerara Depardjea. Glumio je samoga sebe u jednom ruskom filmu iz 2012. i jednom francuskom iz 2019. U Beograd je došao još jednom, nakratko, 2016. povodom glamurozne žurke jednog kozmetičkog brenda.

Dobio je francusku Legiju časti, počasnog Zlatnog medveda u Berlinu i 2019. počasnu Zlatnu palmu u Kanu, kada je rekao: „Za mene, ovo je više nego kraj karijere. Ovo je kraj života.” Ipak, Alen Delon, „francuski velikan”, kako ga je nazvao predsednik Makron, poživeo je još pet godina.