In memoriam: Čak Noris kod nas nije bio glumac, nego narodno predanje

Postoje glumci koje pamtimo po filmovima. Postoje oni koje pamtimo po jednoj ulozi. A postoje i retki slučajevi kada neko prestane da bude samo glumac i postane deo narodnog predanja. Kod nas je Čak Noris odavno prešao baš tu granicu.

Teško je to objasniti nekom iz inostranstva. Tamo je Čak Noris uglavnom akcioni heroj, majstor borilačkih veština, čovek koji je osamdesetih i devedesetih na televiziji delovao kao da može sam da uhapsi šefa mafije, popravi motor u vožnji i zaustavi tornado pre doručka. Kod nas je, međutim, dobio mnogo veći status. Kod nas on nije ostao samo filmski junak. Kod nas je postao mera za nemoguće.

Kad kod nas kažete Čak Noris, ne mislite više na čoveka. Mislite na biće koje ne nosi sat, nego odlučuje koliko je sati. Na nekoga koga zmija ujede, pa posle pet dana ugine zmija. Na čoveka koji otvori frižider, vidi pihtiju kako se trese i dobaci joj: „Ćuti, došao sam po pivo.” To više nije obična popularnost. To je folklor. A kad neko na Balkanu uđe u folklor, tu više nema nazad.

Možda je baš u tome tajna njegove neobične domaće slave. Mi, kao narod, imamo poseban odnos prema preterivanju. Ne volimo junaka koji je samo jak. To je dosadno. Volimo junaka koji je toliko jak da to više nema nikakvog smisla. Koji ne preskače reku popreko, nego uzduž. Koji ne pliva kroz vodu, nego voda pliva oko njega. Koji ne ljušti kikiriki, nego tačno zna ko je Kiki, a ko Riki. Drugim rečima, naš humor ne traži realnost. On traži apsurd koji izgovarate ʼmrtvi ozbiljniʼ. I tu je Čak Noris bio savršen.

Jer njegovo lice nikada nije bilo lice čoveka koji bi ispričao vic. Naprotiv. Delovao je kao čovek koji ne voli viceve. Upravo zato je bio idealan za viceve. Što je bio ozbiljniji, šala je bila bolja. Što je delovao tvrđe, narod je imao veću potrebu da ga učini još većim, jačim i neverovatnijim. Tako je od glumca nastao mit.

Ali ono što je posebno zanimljivo jeste da kod nas ti vicevi nisu ostali samo prevedeni sa interneta. Ne, mi smo Čaka Norisa odmah preveli i u mentalitet. Nismo ga samo preuzeli, nego smo ga prisvojili. Ubacili smo ga u frižider, u kafanu, u narodnjake, u svakodnevni govor, među naše reference i naše logike. Tako je nastao onaj poseban domaći Čak Noris, kog stranac ne može do kraja da razume čak ni ako zna originalne fore.

Jer šta bi prosečan Amerikanac razumeo iz vica u kome Mitru Miriću zvoni telefon, zove ga Čak Noris i pita: „Je li, Mitre, kako misliš – ne može nam niko ništa?” Nama je to odmah smešno. Ne zato što je samo duhovito, nego zato što spaja dve potpuno različite vrste domaće apsolutnosti: narodnjački refren i čoveka koji je u vicevima pobedio i smrt i gravitaciju.

Upravo tu se vidi koliko je kod nas bio voljen. Ne ironično, ne hladno, ne samo kao internet mim. Nego stvarno voljen. Onako kako se kod nas vole Alan Ford, Mućke, replike iz Maratonaca, likovi koje i ne morate više da objašnjavate. Dovoljno je samo da ih pomenete, i svi već znaju ton, boju i značenje. To je status koji ne dobijaju mnogi. To je kulturno državljanstvo. Čak Noris ga je imao.

Zanimljivo je i to da mnogi koji su pričali viceve o njemu verovatno nisu ni gledali mnogo njegovih filmova. Ali to nije bilo ni važno. U jednom trenutku Čak Noris je prestao da zavisi od svoje filmografije. Kao što neke legende više ne zavise od istorijskih činjenica, tako ni on više nije zavisio od Holivuda. Postao je samostalna pojava. Samo ime je bilo dovoljno. Dve reči i vic je već napola gotov. To mogu samo retki.

Kod nas su mnogi strani junaci bili popularni, ali malo ko je bio tako prirodno useljen u domaći humor. Neki su ostali titlovani. Čak Noris je sinhronizovan u naš mentalitet. Kod nas nije bio samo čovek koji udara jako. Bio je čovek kog se i smrt plaši da pogleda u oči. Nije bio samo akcioni heroj. Bio je dokaz da Balkan voli one junake koji su toliko veliki da mogu da opstanu i bez filma, i bez televizije, i bez interneta.

Možda zato i danas, kada se pomene njegovo ime, niko najpre ne pomisli na neku konkretnu scenu iz filma. Ne, najpre pomisli na vic. Na onu vrstu preterivanja koju odmah prihvatimo kao logičnu. Na osećaj da postoji neko ko ne pere zube četkicom, nego pere četkicu zubima. I što je najlepše, nama to ne deluje previše. Deluje taman. Zato je Čak Noris kod nas imao status koji nije lako objasniti nikome sa strane. U ostatku sveta bio je glumac. Kod nas je bio više od toga: domaća jedinica mere za silu, apsurd i nepobedivost. Bio je čovek za kog smo bili spremni da poverujemo da zna sakriti suze ko Marina, da mu zmije prilaze s poštovanjem i da pred njim čak i pihtije same priznaju poraz. A to je, priznaćemo, status koji ne dobija ni svaka legenda.

A šta Čak Noris radi u Zemunu? Šta mu se kaže.

Naslovna fotografija / Copy right Marcus Wissmann-Shutterstock.com