Ima vremena i za sneg, i za momka

Uhvaćeni smo u ovu kvazizimu kao u lošu vezu, pa ne znamo kako dalje. Rano je za odustanak, kao u pesmi, a kasno za zabavu na ledu.

Pa sve se tešimo – biće veselja, ima još vremena. I za sneg, i za momka.

Imam jednu drugaricu koja je momku stalno prebacivala što je trom, što je u njemu prepoznavala ikakve znake života samo dok vozi. S velikim žarom je psovao sirote učesnike u saobraćaju, potpisivao kočnicom pred semafor sa sjajem u očima. Uvek se smejemo kad se setimo toga kako se ona žali da je sve ostalo mrtvo more.

Sanjam. Osećaj mi je dobar. Sneg pada već tri dana, sve se smirilo. Niko ne insistira ni na čemu. Minus 7, stabilno hladno, pahulje se vide, prave divan pokrivač da ne vidimo prljavštinu na nama, a naročito u nama.

Ne vidimo da ljudi ginu, a drugi pljačkaju ostatke. Toga nema. Samo je sve belo. Cakli se. Ja sam otišla kod mame da upalim vatru u kaminu i u smederevcu. Da čujem samo pucketanje vatre.

Nema brige za celulit, seckam slaninicu. Doneo komšija domaću rakiju. Sad je pravo vreme!

Kako znamo kad je pravo vreme za bilo šta? Sve što smo mislili da znamo, dokazano nam je suprotno. Žene, hvala bogu, rađaju i u pedesetim. Ko mene pita da li se slažem. Hvala bogu, niko.

Uvek je vreme za ljubav. Nađite je brzo, daleko je zakopana u svakoj duši. Vadimo iskru, neka raste na vaše oči dok gledate u vatru.

Budimo vatreni prema životu. To nam je zapisano u genetskom kodu. Setimo ga se kao u filmu Pecanje lososa u Jemenu.

Pečem pola praseta celu noć, na niskoj temperaturi. Očekujem neočekivanu divotu. Ide mi voda na usta!

Dok seckam glavicu kiselog kupusa, slušam Tanju Savić – Zlatnik.

Gospod je krepost moja i štit moj, u njega se pouzda srce moje, i on mi pomaže. Zato se veseli srce moje i pesmom svojom slavi ga.