A šta ljubav ima s tim – koliko je važan bračni potpis

Da li ste čuli kako novopečeni mladenci kažu kako se ipak nešto promeni kada se potpiše čuveni papir zvani „izvod iz matične knjige venčanih”? Šta? Nemaju odgovor.

Odgovor izostaje i onda kada ljudi vrlo dugo, nekad i decenijama, žive zajedno, bez potpisivanja famoznog papira. Sve je usklađeno, odomaćeno, uigrano, nema nejasnoća, dogovor oko skromne ceremonije utanačen, kumovi pozvani, ručak u najužem mogućem krugu koga možete da zamislite i… ipak je nešto drugačije.

Nije stvar prezimena, naravno, mada neki kažu da je možda to. Kao da uskačeš u tuđ identitet. Dobro, ali neki ne menjaju prezime. Nije ni u promeni prebivališta, jer ostaju u istom stanu. Nije ni u deci, ako su je u međuvremenu dobili. Pa onda, u čemu je?

Malograđansko etiketiranje

Dešavalo mi se da ljude s kojima radim moram ponekad da opomenem da je brak pravna institucija. Bez obzira što se ne volimo ni više ni manje, i što nismo ništa menjali, ipak se menja. Kao da je taj papir na neki način zvanična potvrda postojanja nečega što nije bilo ni tajno, ni sakriveno, ni u ilegali, ali je sada nekako baš vidljivo. Možda je najbolji primer za to jedna fraza koja mene lično baš ljuti, a to je „nevenčana supruga” ili „nevenčani suprug”. Šta uopšte znači „nevenčani”? Kao neki beleg, obeležje, odrednica toga ko su ti ljudi jedno drugome. Ili možda „venčani”, a to nikada ne pišu, kao da se podrazumeva, predstavlja staleško obeležje.

Bilo kako bilo, od medija od kojih i ne očekujete ništa bolje, do malograđanskog etiketiranja od koga tek ne očekujete ništa bolje, ova fraza se odomaćila. Nekako je diskvalifikujuća, maltene kao da je to neka vrsta neverstva. Kome?

Vratimo se braku. Jeste, brak nešto menja. Našaliću se kad kažem „poštovanje bračnih dužnosti”. Kao da je to dužnost, a ne želja, i kao da ta ista želja/dužnost nije postojala i ranije. Pa se onda odjednom pojavi pitanje podele poslova u kući. Da ne pominjem odnekud izraslu pomisao na podelu imovine, ničim izazvanu. I tako, mic po mic, nešto se menja.

Bračna i partnerska luka

Znam da su žene posebno osetljive na ovu temu. Premda je ovo 21.vek, mi smo ipak po mnogo čemu u mračnom srednjem veku. Kako ste zamišljale mračni srednji vek? Ja obično kao mračan. Valjda sam bila mala kada sam čula ovu frazu, pa mi se to onda učinilo mračnijim nego što jeste.

Sada mi se čini da smo po mnogo čemu ponovo u mračnom srednjem veku. Ili nismo iz njega ni izašli?

Status udate žene, ne žene u stabilnom partnerskom odnosu, donosi neku vrstu sigurnosti mnogim ženama. Nećete verovati, jer vam neće priznati, čak i onim mladim, emancipovanim. Brak onda postaje sigurna luka, a zapravo nije ništa sigurnija od one partnerske. Pa ipak, izgleda da jeste. Kao da drugačije zvuči „razišli su se” od „razveli su se”. Razilazak zbog neuspele ili neostvarene veze izgleda kao manja greška od neuspelog braka.

Eto, na primer, po tome je brak nešto drugo.

Dokument i tačka

Kad pominjemo decu, bračna i vanbračna deca trebalo bi da imaju ista prava. Da ne kažem koliko je uvredljiv termin „vanbračna”, kao da su ničija. Jedan broj parova odlučuje se na brak baš zbog toga da deca ne bi bila vanbračna. Po tome je brak opet institucija koja pruža zaštitu.

Da ne dužim, nije retkost da ipak čujete kako se neko mnogo promenio nakon venčanja. Nema odgovora zbog čega. Osigurao se, ili se predomislio, ili se osetio zarobljenim, ili se oslobodio straha da će biti napušten, ili se…

Dakle, venčanica, kumovi, svatovi, ili pak venčanje venčanja radi, ipak donosi neku promenu. Kada se papir potpiše, kao da je potpisan neki dokument o… pojma nemam o čemu. Ali je dokument. Možda baš to da je dokument donosi to neko drugačije osećanje.

Razmislite.

Ja razmišljam o tome odavno.